Svako selo, pa i varoš, ima svoju priču, onu koja govori o kućama, šorovima, crkvama, školama, ali i o ljudima.
Kada se kuća sruši, šor preraste u bulevar, izgradi se nova crkva, a ostanu stare slike… O poznatim ličnostima postoje zapisi, ali o običnom čoveku, ostaje samo priča koja se prenosi sa starijeg na mlađeg, a u toj priči često ima puno toga zanimljivog što zvanična istorija ili nije stigla ili nije htela da zapiše. Kada hodaš šorovima u kojima si nekada poznavao sada upokojene ljude, kuće ti dođu kao podsetnik na one kojih više nema. U Neštinu, selu na desnoj obali Dunava, uz granicu sa Hrvatskom, umro je onomade čika Koja Kosta Stojšić, najstariji Neštinac, poživeo 98 godina. To je bio jedan od ovdašnjih ljudi koji je dugo pamtio i znao da prenese na mlađe deo istorije ovog kraja.
Po penziji je čika Koja postao jedini stalni stanovnik Kuluštre, koja se kao brdo nekako nadvila nad Dunav. Tu je živeo u maloj vikendici, držao je dve koze, imao vinograd, malo bašte…
Zvanična istorija, odnosno istoričari zapisaše da se Neštin prvu put spominje 1323. godine, ali ovde su, kažu arheolozi, ljudi živeli u mlađem kamenom dobu. Vele da je u pred-rimsko vreme ovaj prostor naseljavalo keltsko pleme Skordisci, a zatim i Rimljani koji podižu utvrđenje na obali Dunava. Utvrđenje se nalazilo na brdu zvanom Kuluštra (i danas ga ljudi tako zovu) – od latinskog kastel, ili utvrđenje.
Zabeleženo je da je 1814. godine Neštinac Matej Damjanović objavio obimno popularno delo „Domovodstvo ili nastavljenije o zemljedeliji”. Iz Neština, pored ostalih, potiče i Georgije Petrović (1766-1827), advokat, direktor škola u distriktu Budimskom i cenzor srpskih knjiga u Ugarskoj.
To je, pored ostalog, zabeležila pisana istorija, baš kao što beleži da u Neštinu postoji Sremska kuća iz 18. veka koju je svojevremeno izgradila porodica Savić, a koja je pre par godina rekonstruisana, vraćen joj je stari sjaj i nalazi se pod zaštitom kao svojevrsni spomenik graditeljstva. E, o toj kući, odnosne njenim graditeljima svojevremeno je čika Koja pričao u mikrofon i pero novinarima. On je čuo priču od svojih predaka da je ovaj dom sagradila porodica Savić, a trgovali su širom sveta, pa i u Americi. Želeli su da u svom selu ostave trag, pa su sagradili, za ono vreme luksuznu kuću.
Stojšić je posle Drugog svetskog rata nekoliko godina proveo u vojsci, pa se vratio i kao pismen čovek radio kao službenik u zadrugama bivše države. Potom se vratio u Neštin gde je godinama obavljao posao sekretara mesne zajednice. Po penziji postao je jedini stalni stanovnik Kuluštre, koja se kao brdo nekako nadvila nad Dunav koji je vekovima podlokavao i rušio. Tu je živeo u maloj vikendici, držao je dve koze, imao vinograd, malo bašte, počeo sa pčelama pa odustao. Koja je drugovao povremeno i sa arheolozima koji su ovde kopali tražili i nalazili predmete iz rimskog i kasnijeg perioda, tumačili istoriju ovog dela Srema, a Stojšić, koji je smatran za domaćina Kuluštre kuvao im kafe, sedeći za sklepanim stolom i klupama slušao priče iz davnina, a on njima pričao ono što je on za svoga veka video i čuo od starijih. Ostao je iz 1992. godine snimak njegovog razgovora sa Nenadom Ristićem koji je za RTS pravio serijal o selima Srbije. Tada je Kosta objasnio sagovorniku da se nikada nije ženio, da nema dece, da mu povremena samoća na izdvojenom brdu van sela obično ne smeta.
Komšije koje nisu bile vične vinogradarstvu učio je kako se sadi kalem, kako se orezuje, zalama… Ubeđivao ih da čokot ne treba ostavljati da puno rodi posebno ako će gazda da cedi vino za sebe. Pomagao je kome god je stigao, častio ih kozjim sirom i mlekom, savetovao mlade da treba da štede… Reče da su njegovu generaciju učili da ne smeš da ubiješ lastu, jer ako to uradiš umreće ti majka! Kako svako voli majku tako je i on tome učio mlađe i kaže da nikada nije video niti čuo da je neko u ovom selu ubio lastu.
Ovo selo, osim po voćarstvu i vinogradarstvu, dobrom vinu i rakiji, kao i zdravoj izvorskog fruškogorskoj vodi u seoskom vodovodu, ali i brojnim izvorima, svojevremeno bilo je poznato i po ljudima sa pomalo čudnim nadimcima. Ali, za sve je bio razlog, pa je svaki nadimak imao i istorijsko opravdanje. Tako je na primer nekada ovde živeo i čika Sava Stojković – Englez, Ilija Janković – Talijan, Aca Kanarić Ajzen, a poneko ga je zvao i Francuz, Dušan Aliđukić Bundevara… Sava je bio upravnik ovdašnje poljoprivredne ekonomije, a nadimak je kao partizan dobio u Drugom svetskom ratu. Ilija je bio skeleyija, a u ratu su ga prozvali Talijan po pušci koju je nosio, jer narod je takvo oružje zvao talijanka. Aca se bavio poljoprivredom, jedno vreme je pozio na seoska goveda u Donjoj adi od proleća do kasne jeseni, a nekada je nosio francusku kapu, pa eto nadimka. Dušan je držao jednu od nastarijih pecara u Neštinu, a to je radio i njegov otac…
Osim porodičnih nadimaka u Neštinu i okolini postoje nadimci i za šorove, delove atara.. Doduše, svaka ulica ovde ima svoje zvanično ime, ali meštani ih znaju kao Čaršiju, Pajtu, Zvonaru, Zverinjak, Filarete, Donji šor, Zlatnu gredu, Belilo, delove atara kao Lenkinu rupu, Gologuz, Govneš (ostrvo), Kapavicu, Miševac, Plandište… I svako zašto ima svoje zato. Ali ljude treba spomenuti s vremena na vreme, dok još ima ko da piše i priča, jer mlađi, pa i stariji, ili nisu za njih čuli ili su zaboravili. Da ne bi, kako Sremac reče za Ivkovu slavu, Nišava odnela priču o jednom Đurđevdanu u Crno more, tako se i ovde treba sećati ljudi koji su jedno vreme činili Neštin, kako i Dunav ne bi odneo sećanja u pomenuto more.
[rev_slider alias=“podunavlje-2-„][/rev_slider]
