Суочени са економском кризом, све мање грађана Србије одлази на летовање, а плаже на Дунаву, Ади, Морави или Дрини постају све популарније, уређеније и пуне купача.
Новосађани, Бачкопаланчани и становници околних места око Новог Сада спас од високих температура углавном проналазе на Штранду или другим плажама на Дунаву.
Међутим, у последње време, све више аутомобила са новосадским таблицама упућује се ка Беочину. Управо овде, у близини Бешеновачког Прњавора, малог места на обронцима Фрушке горе, на свега тридесетак километара од Новог Сада, налази се несвакидашња оаза настала сарадњом човека и природе. Реч је о језеру који мештани често зову Бели камен или једноставно, Бешеново.
Првобитно рударски коп из којег је извлачена руда лапор, данас језеро азурне боје, оивичено белим каменом. Тек понеки стрми прилаз води подсећа на дане када је ово језеро било права планинска рупа. Након ископавања руде, цементара је препустила природи да уради оно што најбоље зна. Ружан призор и провалија претворено је у језеро, и од тада све више људи долази овде да пронађе мир и освежење.
Неки тврде да је купање у језеру строго забрањено и да није безбедно. Дно је непредвидиво, дубине досежу и до 57 метара, па ипак, паркинг испред велике капије на улазу увек је пун. Викендом, гужве су још веће, па се многи паркирају и пар километара даље, искористивши тако прилику да прошетају кроз шуму и зеленило.
Нажалост, сама околина језера још увек је неуређена, стрма и пуна камења, па за оне који су мислили да понесу пешкире и сунчају се, ово може бити проблем. Ипак, сваке године уочава се напредак. Трава се све чешће коси, постављене су канте за бацање смећа, а импровизовани кафићи употпуњују слику све уређенијег Бешеновачког језера.
Плажа која изгледа помало „дивље“ има неки посебан шарм и привлачност. Води теоријски можете прићи са свих страна, али само они најхрабрији одлазе на места која нису бар мало прилагођена уласку у језеро.
Пар момака увек стоји на најстрмијем делу копа и ускаче у воду. Старији људи у близини одмахују руком, а девојке покривају очи. Сви са нестрпљењем очекују скакача да изрони, а потом већ следећи хвата залет. Кућни љубимци, мала деца, пензионери, стари и млади, сви проналазе свој начин да се расхладе и уживају. На обали неколико младића дува гумене чамце и душеке док друштво које је већ у води са нестрпљењем очекује предах и одмор од пливања. Многи у воду уносе пиће у лименкама, кекс, лубеницу, па и сладолед, борећи се са водом. Један пас бојажљиво прилази води и шапом испитује терен.
На самом уласку, поред велике металне капије чују се гласови људи који су дошли овде први пут. Једни су одушевљени, други су пак очекивали више, али остаје чињеница да ово „случајно“ језеро постаје прави мали рај за све већи број људи.
