Kada slušate Lazara Miladinovića, a penzionerske dane provodi u Bačkoj Palanci, čini vam se da nema teme koju dotaknete, a da on nema empirijsko iskustvo iz te oblasti, da nema kraja sveta u kome nije bio, da nema…
Kaže da je rođen krajem Drugog svetskog rata u okolini Srebrenice, da je u Palanku stigao 1960. godine, a da je put Nemačke krenuo deceniju kasnije i sa deviznom penzijom iz pečalbe vratio se kada je NATO počeo da bombarduje našu zemlju.
– Još kao dete, pa do danas, voleo sam i volim da radim – kaže Lazar. – Kada sam došao u Palanku zaposlio sam se u jednu od ovdašnjih firmi, ali sam brzo počeo da radim dopunski posao. Kao dečko sa sedamnaest godina uzimao sam po 10 jutara zemlje u arendu. Kopam ja kukuruz, a on viši od mene. Jedne godine kupim plac, iduće podignem krov, ali primetim da oni koji su otišli da rade u Nemačku ovde dovoze luksuzne automobile. Spakujem se ja put Frankfurta i na tadašnjem Univerzitetu, na fakultetu, završim za nuklearnog varioca, znači nisam kursadžija. Zaposlim se u tamošnjoj kompaniji “MTU”, sada došla kod nas u Srbiju da pravi avio delove. Bio sam terenac kao i moje kolege i odlično smo zarađivali.
Miladinović kaže da su tada majstori tog profila imali menadžere, a po njihovom nalogu često je radio i u američkim vojnim bazama u Nemačkoj, radio je i u Libiji, a tamo je zarađivao i po 150 evra na dan, pa u Kuvajtu… Sa onima kod kojih sam radio nisam imao ništa, jer ceo posao je dogovarao menadžer koji ga je poslao i koji ga je plaćao. Kaže da kada Arapi klanjaju, ne smeš da im dolaziš, na primer, u prodavnicu. Sve je otključano niko ništa ne dira, a on pomisli kako bi se trgovac proveo da je kod nas tako. Gazda ga je opomenuo, a on zapamtio, da u vreme molitve ne ulazim više u dućan.
[wonderplugin_slider id=136]
– Radio sam u svim tadašnjim nemačkim nuklearkama, vario sam, primera radi, materijal čija je debljina stene 100 mm, a nema tolerancije vara plus, minus – seća se Lazar. –
– Radio sam i rendgen aparate, po bolnicama, kasarnama, fabrikama automobila. Prvi sam svojevremeno za Pontijak napravio katalizator (sada je to savremenije), vario sam izduvne cevi na novim tipovima Poršea KN. Sećam se kada sam došao u fabriku, to je njihov institut kod Štutgarta, sa Polom koji je koštao par stotina maraka, a oko mene automobili od par stotina hiljada maraka. Neće moj auto da upali, majstori Poršea se smeju i guraju moju krntiju, smejem se i ja, ali tada mi nije trebao bolji auto. Sednem sa probnim vozačem, a oni ceo auto upakovali u foliju da ne možeš da ga vidiš i ostavili male otvore na staklu za vozača. To je poslovna tajna, pa ne smeš da se baviš industrijskom špijunažom, jer reč je o novom modelu. Kreneš u toalet oni za tobom, gledaju da slučajno ne snimaš, da nešto nisi zapisao. Kada sam radio u vojnim bazama nisam napuštao krug, spavao sam u hotelu, imao hranu, a znali su bezbednjaci da uđu u moju sobu i rasklope čak i moj budilnik, valjda sumnjaju da nisam nešto stavio u njega. Bojali su se, valjda da ću nešto preneti Rusima. U Kuvajtu sam kralju Huseinu pravio veliki akvarijum u konferencijskoj sali, a to je priča za sebe.
Kaže da su varioci njegovog ranga odlično plaćeni, pa su čak nedeljno mogli da zarade po 3.000 DM. Međutim, bilo je onih koji su puno trošili, kockali se, pa ispada da su bauštelci (zidari) više uštedeli od njih. Doduše, kasnije je i on skupo plaćao dobre stanove, vozio dobra kola u Palanci napravio dve kuće. Kaže da su ga ne tako davno zvali da na crno radi za jednog menadžera iz Nemačke za satnicu od 50 evra, a izvesni Slovenac je nudio 15 evra.
Nije prihvatio ni Nemca, jer, veli da se dosta naradio, a ima i solidnu penziju za naše uslove pa mu novi posao u njegovim godinama nije potreban. Kaže da je jedno vreme imao stan u Froncajmu, blizu granice sa Francuskom i da ga je plaćao 3.500 evra. Priča da je čuo kako su Nemci ovde proizvodili oružje, a da su saveznici u Drugom svetskom ratu sve sravnili sa zemljom, pa se u novom gradu proizvodi samo nakit i roba od zlata.
– Nekako uporedo sa poslom, a kasnije još ozbiljnije, počeo sam da se bavim prodajom polovnih automobila koji su se kod nas, ali i u drugim zemljama, tražili – seća se Miladinović. – Vozio sam tada Reno gordini i jednom se takmičio sa nekada čuvenim jugoslovenskim automobioistima kao što su Goran Štrok i Jovica Paliković. Jedno vreme sam svakog petka menjao dobre automobile. Voleo sam da se takmičim na relijima, posebno u ispitima spretnosti, odnosno u vožnji među čunjevima, a na jednom u Subotici sam pobedio. Nisam puno plaćao kazne zbog brze vožnje u saobraćaju, ali sam znao da vozim žestoko.
– Sećam se jednom prilikom vozim novu friziranu Lančiju (delta integrale), a u autu kolega majstor Nemac. Kad smo stigli do fabrike on mi kaže da se umokrio. Posle je nudio onima koji su mu se smejali opkladu od 1.000 evra da će se njima u mom autu tokom vožnje, ako dam po gasu, desiti nešto još gore.
– Preferirao sam Mercedes jer su se oni najviše tražili i u arapskom svetu. Ne treba to da vas čudi da su Arapi ranije kupovali polovna vozila, jer to su bile mašine, limuzine koje su izgledale kao nove. Sećam se da sam znao da vozim po 3-4 dana do Saudijske Arabije kako bi auto isporučio kupcu. Imao sam jedno vreme, kada sam počeo na veliko, i auto-plac u Nemačkoj sa skoro 1.000 vozila. Dešavalo se da sam na dan na auto-pijaci prodao 20-tak automobila, a u stan se vraćao tramvajem. Moj kolega proda jedan auto, pa uzme taksi do kuće, a posle mi priča da nema para i da mu posao loše ide. U Nemačkoj se može dobro zaraditi ako si vredan majstor, bilo je, a i sada je tako, ali ako počneš da se razbacuješ brzo ostaneš praznih džepova.
