Na ulici možemo da vidimo jednu vrckavu mršicu obučenu originalno, uvek sa komadom zanimljivog nakita, cegerom ili šeširom napravljenim od gramofonske ploče. Sa slušalicama u ušima i hodom koji podseća na đuskanje. Vedra, poletna, prkosna prema svemu lošem što se oko nas dešava. Sanjar.
Ali, nas zanima šta se krije iza toga, da li jedna jaka žena može sve to da ponese tako lako i nenametljivo. Pričali smo sa novinarkom i “đinđuverajkom” Tamarom Jožić iz Bačke Palanke, koja odnedavno piše blog Zapisi iz Osmehgrada i često organizuje neobična dešavanja u gradu.
[wonderplugin_slider id=64]
Šta te čini takvom kakva jesi? Šta ili ko je zaslužan da Tamara bude baš takva i živi baš tako kako živi?
Teško pitanje, jer zapravo nikada konkretno nisam razmišljala o tome. Što je i logično, jer ko te još to pita, sem ako nisi intervjuisan kao sad ili eto možda frajer kom se dopadaš, a koji je originalan. Šalu na stranu, sad kad već „moram“ da odgovorim reći ću da – pa, rodiš se baš takav. A onda s odrastanjem, ako imaš sreće, roditelji i okruženje podstiču to da se samo jednog dana probudiš kao odrasla osoba koja je u skladu sa sobom i sa onim što zapravo jeste. Mislim da je moja majka zaslužna za to. Iako bi ljudi danas, čuvši naša mišljenja i stavove rekli da smo totalno dva sveta.
Ali, jeste, i možda na momente ni ona nije svesna toga da mi se iščuđava kao neki, a opet sve to što danas jesam, jesam zahvaljujući Njoj. I, takođe, mislim da je zaslužna starija ekipa iz kraja s kojom sam odrasla. O, da, mislim da su itekako, doprineli. Kasnije, svesniji i zreliji samo nadograđuješ i budiš sve više ono istinsko što je u tebi.
[wonderplugin_slider id=136]
Bez čega ne možeš?
Ne mogu bez mame. Zvuči dečije, ali, iskreno je tako. I, ne mogu bez prijatelja. Bez muzike, o, nikako! Ne treba mi internet, ni televizija, daj mi makar samo radio ili cd, samo da slušam muziku. Ne mogu bez knjiga, trebaju mi itekako. I, naravno, ne mogu bez nakita. Ok, bude možda dan da nešto ne nosim, ali ne mogu bez takve vrste detalja.
Da li se plašiš?
Da, kao i svi. Plašim se zmija, visine, velikih vrteški i ringišpila. Plašim se gubitka dragih i bitnih ljudi. I plašim se monotonog života.
Pišeš blog Zapisi iz Osmehgrada za sajt BAP VESTI. Kakav je taj grad, taj Osmehgrad i kako se živi u njemu uprkos svim lošim vestima koje danas slušamo?
U Osmehgradu se ne čitaju loše vesti. Ne čitam hroniku, crne vesti, a kad je u pitanju politika nju pratim kroz satirične forme, bilo koje. Lakše mi je. Dakako da sam svesna svega onog što me okružuje i tog kako živimo, ali dok se eto, svi ne ujedine u borbi protiv svih nepravdi, do tad mogu bar da menjam svoj okoliš. Nije mnogo, ali ko mari – Lepoti se u količinu ne gleda. U Osmehgradu je mnogo maštanja, muzike, đuskavaca, smeha, divnih ljudi i lepih priča. Kako odabereš, tako ti je. A meni je baš lepo tako i tu.
Kada pominjemo blog, odabrah da pišem bajkovitije nego što je to danas slučaj, jer svi su okrenuti upravo pisanju o lošim vestima, a o lepim se okrenu da pišu samo da bi usput opet pomenuli te loše i tako u krug. Tako da smatram da nisam sebi dala lak zadatak. I, možda to danas ili sutra neće imati neku književnu težinu, ali, malo ću se hvaliti pa reći da mi ljudi već pominju da im izmamim osmeh na lice pisanijem. Gde ćete više od tog?
Da li je teško i zahtevno biti uvek vedar, nasmejan, poletan i da li je teško u malom mestu biti autentičan i svoj?
Jeste, i teško je i zahtevno biti uvek vedar i nasmejan. Pogotovo kada te ljudi znaju samo kao takvu. A nije tako. Svi imamo svoje ne baš sjajne momente. I ljudi su u čudu kada pokušaš da im objasniš takvo što. Ali, naravno, poenta je da znaš i umeš sam sebi da razvučeš Osmeh. Onda je sve drugo lako. Što se tiče tog da li je u malom mestu teško biti autentičan i svoj reći ću da nije. Čak je, rekla bih, zabavno. I, da, mene zaista ne dotiče to šta bilo ko govori, pa samim tim ne predstavlja mi problem da se oblačim, ponašam i razmišljam kako želim. Ko prihvati, super, ko ne prihvati, opet super.
Kako jedan crkveni radio na kom radiš gleda na tvoje odstupanje od normi, onih koje su nam nametnute. I kako se to sa Tavorom sve dogodilo?
Na crkvenoj radio stanici sam već šest godina. Inače, na radiju, kao mediju sam s prekidima od svoje trinaeste godine. U osnovnoj škol iBAP radio, tokom srednjoškolskih dana NEXT i evo TAVOR sad u prethodnih šest kako rekoh. Kada je konkretno u pitanju TAVOR tu sam došla po preporuci, s tim da sam ipak imala malu poslovnu trku sa još jednom devojkom, no, na kraju su se ipak odlučili za mene.
[wonderplugin_slider id=67]
Mnogi kada čuju gde radim misle da se šalim jer sam im ja nekako u kontradiktornosti sa onim za šta smatraju ovakvu vrstu medijskih kuća. Predrasude. A zapravo sve je sasvim obično. Tu sam onakva kakva jesam. Ne smetaju nikom moje tetovaže, nekadašnji undercut (polovina obrijane glave) ili odeća. Zapravo ja sam simpatična ovde baš takva. A kada ozbiljno radiš posao, nema šta da ti se zamera.
Šta je za tebe novinarstvo, kako gledaš na sebe u svemu tome i da li si ikada mislila da ćeš da se baviš tom profesijom?
Novinarstvo je uvek bilo tu. S tim da je ipak prvobitna želja bila da jednog dana budem profesor kniževnosti. Do tog nije došlo, a i čini mi se da je novinarstvo tad čekalo nekako iz prikrajka da me zaskoči u potpunosti, jer uvek je bilo tu, ali nikad u potpunosti. I eto, ščepalo me, i drži. I tako valjda i treba da bude. Za mene je novinarstvo jedna izuzetno odgovorna profesija. Ali čini mi se da je danas to besmisleno i reći jer ljudi će se na tu rečenicu samo nasmejati. I u pravu su.
Ono što je danas napravljeno od profesije jeste za ismevanje. Čast časnim izuzecima koji se nažalost ne vide i kojima se možda zbog onih koji su za podsmeh takođe neće verovati. Na sebe u svemu tom gledam kao na nekog ko može bolje to da radi, više i tome slično. Uvek se nekako bude samokritičan. Ali, reći ću da za one koje vole i ljude i priče ovo je sjajna profesija!
Otkud ideja za “Đinđuveraj” i jesi li ti više Tamara – novinar ili Tamara – džidža bidže i Đinđuveraj?
U vreme kada je nastao Đinđuveraj počela je ekspanzija prodaje ručno rađanog nakita putem društvenih mreža. Prijateljice i ja smo naručivale isti. Usput, tih letnjih dana kada sam bila u bedaku što me je jedan frajer “otkačio”, besmisleno prelistavah maminu “Blic ženu” u kojoj je predstavljena jedna cura koja radi nakit. Tada sam pomislila da bih mogla sve te ljude koji prodaju na internetu nakit pozvati u svoje mesto. Nisam izmislila toplu vodu, sem originalnog imena od kog nam je svima nastao i nadimak “Đinđuverajke”, ali je sajam specifičan jer okuplja samo one koji prave nakit.
Izložila sam ideju najbližim prijateljicama i sve smo zajedno krenule uŽ realizaciju. Sajam traje već šest godina i jako sam ponosna na sve ono što radimo. A ja, ja sam oba. I Tamara – Novinar i Tamara – Đinđuverajka. To sve je neodvojivi deo mene. Sve sam to ja.
Kako vidiš sebe za par godina, gde radiš, kako živiš, šta si obukla, kuda se krećeš, šta slušaš, kakva ti je kuća, i muž?
U velikom sam gradu, bavim se takođe nekim kreativnim poslom, ko zna, možda to ne bude novinarstvo. I dalje je tu i moj Osmehgrad, grad gradu. I dalje sam Đinđuverajka. Organizujem i posećujem divne kulturne događaje. I đuskam do besvesti i tad svuda. Kuća mi je u haosu, s mnogo knjiga, posebnim odeljkom za sav nakit i aksesoare, i malom kuhinjom a preogromnim dnevnim boravkom velikih prozora, ali, mom suprugu to neće smetati, jer će me voleti u svoj toj mojoj haotičnosti.
Šta te može devojku iz Osmehgrada izbaciti iz dobrog raspoloženja, rasplakati ili razbesneti? Koja je tvoja najveća bitka sa vetrenjačama?
Sad ću zvučati namćorasto, ali tako je, iz dobrog raspoloženja me izbaci kad nešto nije onako kako sam ja zamislila da bude. Nekako uvek mislim da znam šta je najbolje za nešto već, od grupne kupovine poklona pa do većih stvari. Budalasto i trudim se da suzbijem to. A ono što me razbesni to me i rasplače. Ali, to su onako, baš retki momenti i ne bih mogla sad baš da konkretizujem šta bi to bilo. Moja najveća bitka sa vetrečanjama… hmm… ne znam. Možda to da ovde opstanu lepe kreativne stvari i ljudi.
[wonderplugin_slider id=170]
Šta voliš da jedeš, koju muziku da slušaš, gde da izlaziš i sa kim, o čemu sanjaš… šta voliš da gledaš na TV-u… ko to Tamaru čini srećnom…?
Volim da jedem testa i slatkiše i da pijem mnogo gaziranog. Muzički pravci nekako su mi iščezli, više se okrećem pesmama u datim momentima, periodima. I moraju biti đuskave. Volim ples. Najbolji provodi su mi sa mojim najboljim prijateljem, mojim D. Gde god nas svet bacio, uvek i svuda ćemo se dobro provesti. Televiziju ne gledam. Ako i jeste uključena to je VH1 ili Fox life, više sam na jutjubu, tražim sadržaje koji me interesuju, jer, na televiziji odavno nema kvalitenog programa ni emisija. Ko me čini srećnom?
Ja. Nije egoistično nego je zapravo fora da – ok, porodica, prijatelji, posao, partneri, neka dešavanja i tako dalje…sve to kažu, čini nas srećnim, ali zapravo ne mogu nas činiti srećnim ako mi to što nam oni daju ne umemo da apsorbujemo i stvorimo sebi sreću zbog svega. Tako da, na kraju se dolazi zapravo da Ti sam sebe činiš srećnim. Sad malo isfilosofirah, no, nadam se da je eto, bar neko ukapirao.
