Sve veći odlazak mladog, radno sposobnog stanovništva i povećanje broja penzionera u Srbiji nameće pitanje kuda to „vodi“ naš penzioni sistem.
Dva scenarija brinu mnoge – da li će penzioni sistem, u koji sada ulažu, u budućnosti uopšte postojati i da li će biti prinuđeni na mere, poput rumunskog zakona, prema kojima mladi imaju obavezu da pomažu starije.
Trenutno u našoj zemlji živi oko 1,7 miliona penzionera, dok prema nekim procenama svake godine iz zemlje ode oko 30.000 mladih ljudi.
U Srbiji se danas radi 3,4 godine duže nego što su građani do penzionisanja u proseku radili pre devet godina, a upravo slabost penzionog sistema, uz povećanu emigraciju, ima za posledicu da sadašnji zaposleni moraju sve duže da rade. Mnogi se pitaju da li će penzijski fond uopšte opstati do trenutka kada dostignu „magičnu“ granicu za penzionisanje, a ona je poslednjih godina povećavana u nekoliko navrata.
[wonderplugin_slider id=64]
Tako se muškarci trenutno penzionišu sa 65 godina, dok žene moraju da rade do 62,5 godina starosti. Granica za penzionisanje žena će u narednom periodu biti pomerana za tri do šest meseci, pa će i one u našoj zemlji od 2032. godine u penziju ići sa 65 godina.
Iako odnos radnika i penzionera trenutno brine, ekonomisti tvrde da Srbija nije „specifična i usamljena“ u tom problemu. Kažu da jesu potrebne određene promene ali i da postoji više načina za očuvanje stabilnosti.
Kao neka od rešenja navode dolazak nove radne snage, pomenuto povećanje starosne granice za odlazak u penziju, ali i pomoć mladih starima „ukoliko se može zakonski iskontrolisati“.
Kako objašnjavaju ekonomisti, da bi penzioni sistem mogao da funkcioniše, potrebno je da na „jednog penzionera postoji 3,5 radnika“, a u Srbiji je taj odnos trenutno jedan prema jedan.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić je ranije objasnio za „Blic“ da bi „trebalo da bude veći broj onih koji plaćaju sistem od onih koje sistem plaća“ kako bi mogao da funkcioniše.
Ekonomista Goran Nikolić iz Instituta za evropske studije kaže da treba pratiti razvoj situacjie u okolnim zemljama i na osnovu toga zaključiti šta će se dešavati kod nas, jer „nas sve isto čeka“. On kaže da sve dok postoji velika stopa nezaposlenosti, ne treba razmišljati o potpunoj nestabilnosti penzionog sistema. Kada dođe do toga da nema više nezaposlenosti onda je to loše – „ovako još uvek ima prostora za normalno funkcionisanje“.
„Neminovno je da će se dugoročno odnos penzija i plata smanjivati. Ono što bi trebalo očekivati, mada se ne vidi još uvek ni u razvijenijim okolnim zemljama, je dolazak nove radne snage, značajniju emigraciju, posebno iz Afrike. To bi trebalo pratiti, jer kada to budemo videli u, recimo Sloveniji i Hrvatskoj, onda to znači da će biti i kod nas. To je jedno od rešenja. Ti ljudi će raditi poslove koji su traženi što će rešavati problem, jer se upravo slično desilo u Zapadnoj Evropi u prošlom veku“, tvrdi Nikolić.
Prema njegovim rečima, to se ne može sigurno očekivati ni u narednih 10 godina, jer Srbija još uvek ima visoku stopu nezaposlenosti.
„To se može posmatrati kao rešenje, i ne samo za penzije, već i za funkcionisanje ekonomije uopšte“, tvrdi sagovornik „Blica“.
Druga opcija, kako objašnjava ekonomista Vladimir Grečić, može biti povećanje starosne granice za odlazak u penziju. Posmatrajući potrebe, trendove i nagle izmene zakona koji regulišu penzijske sisteme, čak i u najrazvijenijim zemljama, dolazi do sve većeg pomeranja broja godina potrebnih za penzionisanje.
„Produženjem radnog veka se pravi značajna promena, jer se time povećava raspoloživa radna snaga. Neke države su već znatno pomerile te granice, a i Srbija se kreće u tom smeru“, kaže Grečić i ističe da je se takvi problemi ipak ne rešavaju brzo.
Sagovornici beogradskog lista su saglasni da su to standardne mere za očuvanje stabilnosti penzijskog sistema ali i da Srbija nije specifična po tom pitanju, jer je situacija ista, čak i znatno lošija, u zemljama u okruženju.
