Gotovo da nema grada ili opštine u Vojvodini u kojima ne postoji neka vrsta klubova za usamljene, starije ljude, a u Bačkoj Palanci takav klub postoji više od tri decenije.
Duško Knežević, vitalni trgovac u penziji, a na pragu osme decenije, smatra se sa još petoro kolega za organizacioni odbor, ali veli da klasičnog članstva sa plaćanjem članarina nema. Sve se svodi na druženje od slučaja do slučaja, odlaska u druge gradove, sela u Vojvodini i Srbiji, pa i u inostranstvo.
– Za vikend zna da se okupi oko 50-tak žena i muškaraca od 40 do 80 godina života koji se sa nama druže uz meze, piće i obavezno kvalitetnu muziku – priča Knežević. – Lepo je to, jer odlazimo i u druga mesta, družimo se, veselimo i nije nam dosadno. Put, na primer, do Novog Sada, gde se u restoranu Autobuske stanice svake nedelje održava druženje u organizaciji tamošnjih usamljenih, prevoz je 500 dinara, jer sami vozimo, a dobar ručak sa pićem koliko ko može je 1.000 dinara, normalno uz kolač i kafu.
[wonderplugin_slider id=173]
Igra se, peva, a ima žena i mlađih penzionera koji imaju takvu kondiciju da satima igraju, pa verujem da ni profesionalni fudbaleri ne bi izdržali njihov tempo. Pogrešno neki misle da su ova druženja zbog poznanstava radi otpočinjanja nekih ljubavnih idila, pa i brakova. Iako su i gospoda i dame sami, odnosno ili su udovci, udovice, ili su raspuštenjaci ili raspuštenice, stare devojke ili stari momci, gotovo da se u poslednjim decenijama ne pamti kada je sklopljen neki brak, a posebno da je potrajao. Reč je prvenstveno o druženju, razbijanju monotonije svakodnevnog samačkog života.
Knežević kaže da idu na druženja u Sombor, a u Rastini, na primer, bilo je 580 ljudi, okupio ih je čovek u svom objektu koji ima i ribnjak. Išli su u Vrbas, Kulu, Srbobran, Futog, Šangaj, Bečeg, Čelarevo, Nadalj, Rumenku… pridružuju im se usamljeni Bača, Odžaka, Tovariševa…
– Dešava se da se druženje planira na 3-4 sata, a kada muzika zasvira zna da se zaglavi i preko pet sati – dodaje Duško. – U Novom Sadu ovakva druženja su svaki dan, a mi Palančani imamo muku sa salom, pa smo organizovali druženje čak u Futogu. U petak idemo u Negoslavce, a gde god da idemo, primera radi, ponesemo poklon za domaćina, najčešće litar žestine, pa vas na početku predstave kao klub, vi predate poklon i otpozdravite.
– Mi u Bačkoj Palanci imamo problem sa prostorom gde bi se okupljali, dogovarali, a posebna priča su ovdašnji ugostitelji. Kada sam išao da tražim salu za jedno druženje i pored toga što sam sa gazdom dobar, dobio sam negativan odgovor – sve je to lepo, ali vi penzioneri slabo pijete, malo trošite. Kao da neko zaboravlja da mi ne pravimo terevenke, odnosno lumperajke, da se družimo, a ne napijamo. Nekada smo i mi znali da povučemo, pa neka mlađi ne misle da su oni izmislili kafanu i veselja.
