Ako u Bačkoj Palanci tražite Đorđa Ljubišića, sem njegovih dobrih drugara i komšija, malo ko će moći da vam pomogne, ali ako pitate za Batu Makedonca svi će vas uputiti na obalu jezera „Tikvara” gde je pet pontona za pecaroške čamce, a na prvom pontonu na vezu broj jedan njegov aluminijumski čamac.
Za njega čak i poznati i priznati ovdašnji pecaroši znaju da kažu da je on „doktor” za pecanje na ovim vodama, da ovaj deo Dunava poznaje, da tačno zna gde je i kada je tu neka vrsta ribe. Član je ovdašnjeg Udruženja sportskih ribolovaca „Šaran” od 1958. godine i veli da od tada svake godine vadi dozvolu za pecanje. Dok sedimo i srčemo kafu na predivnoj terasi restorana koji pripada ovom udruženju, a ima pogled na jezero, Dunav i susedni Ilok, naviru sećanja.
[wonderplugin_slider id=177]
– Možda neki čak i u Palanci ne znaju da sam ja još kao dete počeo da se bavim takmičarskim sportskim ribolovom u hvatanju ribe na plovak, a da do sada, moj prerano upokojeni sin Zdravko, ćerka Bojana, supruga Stojanka i ja imamo osvojeno na stotine pehara, medalja i diploma na takmičenjima u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji, ali i u inostranstvu. Moj otac Zdravko nije voleo što bežim na pecanje, pa i pored grdnje i ponekada i ćuški morao je da prihvati moje pecanje. Obišili smo čitavu Evropu, pecali na mnogim mestima i to su sada lepe uspomene – počinje smireno, ovaj očito strpljiv čovek, svoju priču o Dunavu, pecanju, ljudima i njihovim sudbinama.
Bata, odnosno Đorđe, prvo je radio u ovdašnjem komunalnom preduzeću u nabavci, posle je prešao u veliku fabriku pivskog slada „Maltineks”, a u penziju je otišao iz svog privatnog preduzeća, ali kakvog!
– Želeo sam da osnujem firmu za izvoz durboka, vrsta veće gliste, a pecaroši znaju da je to mamac za grabljivice, posebno somove, koji ga obožavaju – priča o početku svog privatnog biznisa.
– To niko nikada kod nas nije radio, pa sam imao grdne probleme da registrujem firmu. Ni sam ne znam koliko sam puta, ali znam da je trajalo četiri godine, išao u Beograd u Ministarstvo poljoprivrede, koliko sam puta zvao telefonom, a došlo je dotle da kada me na vratima vidi portir u Ministarstvu „hvata se za glavu„ – priča Bata o svojim administrativnim mukama.
Međutim, uporan u svemu, a samo takav, strpljiv čovek može biti i uspešan pecaroš, Bata je uspeo da registruje firmu.
– Radilo se odlično, a durboke sam nabavljao i u drugim republikama. Dešavalo se da, na primer, imam narudžbinu iz Mađarske od 150.000 durboka. Sve se prodavalo, a znao sam da za godinu prodam preko jedne tone ovih mamaca. Iz tog biznisa sam i otišao u penziju. Interesantno je da sam mamce za pecanje somova prodavao na tone, a ja lično za skoro 65 godina pecaroškog staža nisam pecajući potrošio više od 50 durboka. Razlog za to je što najmanje volim da pecam somove. Kada sada grubo sumiram svoj životni ulov samo šarana vrti se oko šest tona, a smuđeva oko četiri tone. Međutim, možda je čudno, ali u životu nisam pojeo više od deset kilograma ribe – pojašnjava Bata svoje „pecaroške antiteze“…
[wonderplugin_slider id=64]
Bata kaže da i sada ode na pecanje sa nekim od kolega, nekada samo da se odmori na vodi, a nekada i da nešto ulovi, onako meraka radi.
Veli, malo je naših autohotnih vrsta riba, a sve više unetih kao tolstolobik, amur, babuška, odnosno tzv. „korovska riba“.
– Ima ribe u Dunavu, ali čovek mora biti uporan i strpljiv – pojašnjava Bata.
– Dobro je, a to sam lično primetio da se ove godine riba odlično izmrestila, odgovarao je vodostaj, pa sada, na primer, pored ostalih vrsta, posebno ima puno malih smuđeva u Dunavu.
– Umem po ceo dan da provedem u čamcu, a znam da ne ponesem ni vodu ni hranu. Pojedini moji drugari kada idu na pecanje nose hrane, mineralne vode i opreme kao da idu da kampuju na godišnji odmor. Za mene je voda, a u ovom slučaju Dunav najbolji lekar. Pecao sam ja na mnogim okolnim vodama, a jedno vreme sam imao četiri čamca na četiri različite lokacije.
Jednom prilikom, davno je to bilo, povede Bata drugara na Bosut i ponese za mamac dve konzerve tada tek popularnog kukuruza šećerca.
– Kada smo došli, svako zabaci po dva štapa, a nešto kasnije kolega zatraži još kukuruza. Pitam ga gde mu je kutija, a on veli da je pojeo. Posle sam mu kukuruz davao na kašičicu. Tada smo, verovali ili ne, napecali punu ogromnu čuvarku ukrštenjaka i šarana, pa smo je jedva izvadili u čamac, a potom u auto. Kada smo došli kući u Palanku ribu smo smestili u korita i izmerili 120 kilograma… – uverava nas Bata da nije posredi pecaroška priča…
Bilo je u njegovoj karijeri i šarana od blizu 20 kilograma, a najveći, kapitalni smuđ koga je uhvatio još 1973-4. godine u Tikvari vagnuo je 11 kila i 400 grama.
Kaže da do 2007. godine nije koristio silikonske mamace za blinkerisanje, ali ga je onda drugar na to nagovorio i prvi put kada je zabacio taj mamac uhvatio je velikog smuđa, pa sada redovno koristi pored živog kedera i ove mamce.
– Sećam se 1965. godine kada se Dunav izlio, a riba pobegla iz ribnjaka da sam prvi put jasenove štapove zamenio sa bambusima, kupio prvu mašinicu i sa 20 metara najlona hvatao komade od 6-7 kilograma, odnosno donosio toliko ribe kući da je i otac ostao bez reči – priseća se Bata. – Još 1970. godine kupio sam drveni čamac, pecaroški koji se pravio u Slavonskom Brodu, još po koji ima u Tikvari, ali sada su na vezovima obično plastični i metalni sa jačim motorima. Uvek sam se razlikovao, čak i među pecarošima na Dunavu, po tome što sam imao lak pribor čak i za krupnu ribu. Mala udica, najlon nikada deblji od 0,10, plovak 0,7, štap na vrhu tanak, ljudi ne mogu da veruju. Prvi put u Italiji u Milanu kupim karbonski štap 1981. godine, platim bolonjez toliko para da sam kod kuće mogao da kupim fiću. Ali, kada se nešto voli… I danas imam pribora u vrednosti koja je ravna jednom „golfu“.
[wonderplugin_slider id=67]
