Kad se tuširaš i napipaš čudnu kvržicu ispod pazuha i kroz glavu ti odmah proleti hiljade sličica o mučnim dijagnozama, o tome kako ćeš da oćelaviš, da se napatiš, možda i da umreš.
Kad se posvađate i zidovi odzvanjaju od vikanja i onda odjednom sve utihne, čuješ tišinu kako zuji i pomisliš kako ćete se rastati i kako više nikad nećeš naći nikoga ko bi mogao da te voli i preplavi te užas.
Kad treba da držiš prezentaciju i dlanovi ti se preznoje i u grlu ti zapinje i pomisliš ne samo da ćeš se obrukati nego će to neko sigurno snimiti telefonom i zakačiti na YouTube i postaćeš nova regionalna meta podsmeha, milioni ljudi će videti tvoju bruku i to će te zauvijek pratiti.
Kad te posao guši i tako žarko želiš da daš otkaz, dosta ti je svega, ali ti se onda javi onaj glas u glavi koji ti kaže da samo lud čovek napušta stabilan posao u današnje vreme i da ćeš završiti ispod mosta, bez hrane, bez novca, bez ičega i da ćeš potpuno propasti.
[wonderplugin_slider id=10]
Kad preispituješ sebe i svoje znanje, uprkos tome što imaš iza sebe obrazovanje i iskustvo, ali se ponekad osećaš kao neki prevarant, kao da ne znaš šta radiš i onda razmišljaš kako će neko jednog dana otkriti da si uprkos svemu ipak neznalica i da će tvoja karijera biti zauvijek zapečaćena.
Kada zaboraviš ime sagovornika, peti put u pola sata i pomisliš da sigurno ludiš, to je to, dolaze po tebe Alchajmer i Parkinson ruku pod ruku iako imaš ispod 40, ili možda neka šizofrenija, psihoza, izgubićeš razum i poludećeš.
Popularna psihologija i more savremene literature i online predavanja će ti reći da odagnaš te misli i da se fokusiraš na pozitivno. Da racionalizuješ, da objasniš sebi da verovatno nećeš umreti ili poludjeti i da te zajednica verovatno neće potpuno odbaciti i da gotovo sigurno nećeš skončati na ulici, bez igde ikoga, odbačeno, tužno i propalo.
Da dišeš duboko, pođeš na trčanje ili napraviš sebi tolu kupku. Ali ovo su naši normalni strahovi. Zbog čega bismo ih stalno maskirali racionalnim prepucavanjima sami sa sobom? Slažem se, treba razviti dobar mehanizam za samo-utehu (o tome sam pisala nedavno). Ali paralelno sa tim, veoma je zdravo da se mirno suočimo sa najtamnijim delovima našeg uma, jer je i to važan deo ljudskog iskustva.
Šta bi se desilo ako bismo nekad pustili najgorem od najgorih strahova da se odmota do kraja i posmatrali sve to, kao neki film?
Foto: pixabay
Na koučingu često tražim od klijenata da premotaju taj film. I onda zajedno gledamo tu apokalipsu, to crnilo i čemer i jad od života koji klijenti osmisle za sebe. I slušajući jako puno tuđih priča o tome šta će se desiti ako se svi strahovi obistine, a istovremeno se suočavajući sa svojim strahovima, nedavno sam došla do par zaključaka.
Ako se desi najgore od najgoreg, život će ti se okrenuti naglavače. Ali sigurno nećeš biti skroz sam, uvijek će biti makar neko ko će makar nekako biti tu za tebe. Možda ćeš imati puno manje prijatelja, ali oni koji ostanu su pravi.
Ako se desi najgore od najgoreg, naučićeš o sebi više nego ikada do sad. Posmatraćeš sebe potpuno van svoje zone komfora, van svake ušuškanosti i to će ti dati novu bistrinu u razmišljanju. Bićeš u situaciji da moraš da se boriš i smislićeš neku skroz novu strategiju da organizuješ svoj život.
Ako se desi najgore od najgoreg, sunce će sutra opet izaći. Shvatićeš koliko je sve to što ti se dešava sićušno u odnosu na to koliko je život velik. Možda će ti postati jasno koliko je tvoje postojanje samo jedna mala iskra u ogromnom univerzumu i možda pronađeš olakšanje u tome da će za par godina sve ovo proći.
Ako se desi najgore od najgoreg, sigurno ćeš imati manje lepih trenutaka. Ali kad se lepi trenuci dese, umećeš da uživaš u njima mnogo više i dublje nego ranije. Više ćeš ceniti sitnice, pronalazićeš utehu u malim stvarima.
Ako se desi najgore od najgoreg, moraćeš konačno da naučiš da se pobrineš za sebe. Manje ćeš se oslanjati na druge ljude da te podignu, naučićeš da crpiš snagu iznutra.
Ako se desi najgore od najgoreg, imaćeš mnogo dublje razumevanje za druge ljude. Postaćeš empatičnija osoba.
[wonderplugin_slider id=173]
Ako se desi najgore od najgoreg i kraj ti stvarno bude realno blizu, pospremićeš svoj život. Naučićeš da živiš sada i ovdje, a oko tebe će biti ljudi koji će ti pomoći. Shvatićeš da ionako nikad nije ni bilo garancije ni za šta.
Ako se desi najgore od najgoreg, verovatno ćeš uvideti da je i od tog tvog najgoreg postojalo nešto što je moglo da bude gore. Mozak će se smiriti, sve brige će morati da se završe sada kad su se ostvarile, naučićeš da odžaluješ, da se pozdraviš sa dosadašnjim životom i onda ćeš moći da odlučiš da li da od tog svog novog života napraviš nešto ili ne.
[wonderplugin_slider id=64]
