Trenutak u vremenu uhvaćen za večnost

Petar Šuljan čitav radni vek, a i više, proveo je kao fotograf

3367

Petar Šuljan rođen je 13. jula 1928. godine u Bačkoj Palanci. Taj živahni stari gospodin je ceo radni vek, a i više, proveo kao fotograf.


Stariji Palančani se sećaju, da su u gradu šezdesetih, sedamdesetih, pa i kasnijih godina prošlog veka, postajale dve eminentne fotografske radnje: Šuljan i Petrović.

Petar Šuljan

– Završio sam građansku školu i otišao na zanat – počinje svoju priču gospodin Šuljan. – U to vreme je bilo časno biti metalostrugar, kao što je bio i Josip Broz Tito, pa je omladina išla da izuči taj zanat, među njima i ja. Moj otac je bio fotograf, pa je želeo da ja radim sa njim, no ja sam počeo da radim zanat koji sam izučio. Jednom prilikom sam strugao neki valjak, isečem ruku dok sam glačao ležaj, a tata mi kaže: „Hajde, budi ti sa mnom, ja ću ti isto toliko platiti koliko dobijaš na radnom mestu, prijaviću te, teći će ti socijalno.“

– Prihvatio sam njegov predlog i počeo sam raditi kao fotorgraf pored njega, negde početkom pedesetih godina prošlog veka. Posle tri godine rada sa njim, otišao sam u NoviSad i polagao ispit za pomoćnika, a posle tri-četiri godine položio majstorski ispit.

– Jednog dana, kaže mi otac: „Znaš šta, ja sam pčelar i idem kod pčela, a ti budi u radnji i vodi posao.“ Prionuo sam na rad, napravio reflektore na struju, a i ostalo, da bih razvio fotografisanje. Radnja mi je bila malo niže od stadiona Bačke, u kući jednog fotografa Šlotera, koji je radio za vreme Mađara. Posle njegove smrti, posao je preuzela njegova udovica, a ona je i sa nama radila. Tada smo još radili slike na staklene ploče, to razvijali, kopije pravili na foto papir iz Mađarske. Posle smo se preselili kod Auto-moto društva, u veću prostoriju.

[wonderplugin_slider id=104]

 

– Imali smo dosta posla, pošto ondašnji SUP nije radio dokumenta, ali kad su počeli, smanjio nam se obim posla, ali ipak smo radili. Palančani su se u to vreme voleli slikati, tako nedeljom pre podne ja sam stalno fotografisao, ljudi su čekali u redu da bi se slikali. Bilo je tu portreta celih porodica, dece, pojedinaca. U to vreme je bilo dosta posla, stalno sam nešto fotografisao, isplatilo se. Pojavom drugog fotografa, Petrovića, posao se opet smanjio, ali je bilo mesta za obojicu, lepo smo sarađivali.

Foto: Petar Šuljan

– Tada su krenuli maturanti da pripremaju tabloe, tako da se opet našlo posla. Škole okolnih sela, gimnazija, ekonomska, pa čak sam išao i u Novi Sad, u Sremsku Mitrovicu i Šid da slikam maturante. Tokom vremena, kako se razvijala tehnologija, kupovao sam nove foto aparate išao čak u Minhen da kupim jedan za 1500 maraka. Na kraju smo prešli na digitalne aparate. Ali pre modernih tehnologija smo radili retuširanje olovkom na negativu, ispravljali bore, uklanjali podočnjake, ulepšavali ljude, slično kako to danas rade kompjuterski u „Fotošopu“.

– Kolor fotografiju sam počeo raditi, čim se pojavila, ali neki ljudi su i dalje tražili crno-bele slike, tako da sam i to nastavio dosta dugo. Pored ljudi, puno sam snimao i Palanku i okolnu prirodu, legendarnu skelu koja je saobraćala između Palanke i Iloka, Dunav, Tikvaru. Jedna od najboljih mojih fotografija je ona, gde sam „uhvatio“ čamce na Tikvari a u pozadini Dunav i iločku tvrđavu.

– Interesantne slike su nastale i kada su se jedne godine u gradu pojavili jeleni, koji su došli iz okolnih šuma. Bili su pitomi, šetali su po uskoj ulici (Milana Kurepe), čak su privirili i u radnje. Nisu se plašili naroda, ali su se uveče vraćali u šumu. Posao je drastično pao, kada je SUP počeo da sam fotografiše ljude za lične karte, pa pojava mobilnih telefona sa foto aparatom u sebi, sve je to negativno uticalo na naš biznis.

– U penziju sam otišao sa sedam godina zakašnjenja, sa 47 godina staža, prosto sam zaboravio da treba da odem u mirovinu. Posao je nastavio moj sin, a ja sam mu bio tu na pomoći, radili smo obojica. Kupili smo kompjuter, modernizovali se, da bismo slike napravili za 15-20 minuta, dok je u staro vreme bio potreban ceo sat za izradu fotografija, jer smo tada u mračnoj komori, uz crvenu svetlost slike razvijali u razvijaču, stavili u prekidač pomenutog procesa, fiksirali, oprali u vodi i na kraju sušili. Posao se polako gušio, ponajviše zbog visokih poreza, koje sam platio, posle su tražili još godišnje 80.000 dinara, pa uvođenje kasa (platio sam je 200 evra), koje niko nije kontrolisao. Na kraju smo morali zatvoriti radnju zbog prevelikog duga, koje nismo mogli platiti jer je opao prihod.

– Ljubav prema fotografisanju me nije napustila, još uvek se latim aparata i uradim po neku sliku na godišnjici nas penzionera ili na svečanostima u crkvi. Da mogu da se vratim u vreme mladosti, ponovi bih bio fotograf, jer sam voleo fotografiju, da slikam i da izrađujem slike.

Stariji naši sugrađani se sećaju radnji Šuljana i Petrovića, u čijim izlozima su majstori foto aparata izlagali svoja najuspelija dela, a u centru grada je postojao jedan zastakljeni pano gde smo mogli videti fotografije najaktuelnijih društvenih i sportskih događaja. Ne malo od tih slika je napravio i naš sagovornik Petar Šuljan.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here