Има хроничара нескривено локалпатриотског усмерења, спремних да међу амебама нађу корене историје својих градова, али Бачка Паланка није од те феле, релативно је млада варош јер први писани трагови датирају „тек“ нешто више од четири века.
Но, за то време агилни мештани Старе, Нове и Немачке Паланке, иако насељени готово на периферији Хабзбуршке монархије, нису хтели заостајати за метрополама, па су, истина с извесним закашњењем, пратили архитектонске стилове тог дела Европе. Опстало је до данас у центру двадесетак репрезентативних јавних здања, елитних вила, али и индустријских објеката, од којих су неки чак и из 18. века.
Воле Паланчанини и да се сеире како су мимо света, па најстарије здање није, као у другим „нормалним“ варошима, ниједна од цркава – Православна Рођења Светог Јована Крститеља завршена је 1783. а Римокатоличка Безгрешног зачећа Девице Марије наредне године – нити школа, већ Магацин државног дуванског монопола, који, иако сазидан 1776. и данас одолева времену. (Канда се и онда прво мислило на пороке, а за касније остављало покајање под сводовима храмова.) Моћној вишеспратној згради знатног габарита, бочни зидови се завршавају монументалним барокним забатима, а врата и прозори с оковима упућују на епоху раног барока, што објекат чини јединственим у Србији. Мада је имала сасвим профану намену, ни лепота није занемаривана. „Дуванкооп“, актуелни власник, ту је дуго откупљивао дуван а поврће сортирао, паковао и чувао, али од пре неколико година ту се гаје шампињони, уз помоћ клима-уређаја.
Од индустријских објеката сачувани су парни млин из 1880, житни магацин и сушара за хмељ (својевремено колоквијално звана Холандија) подигнута нешто касније, али је изгорела век касније. Већ деценијама представља опасност за пролазнике, а за прве комшије представља ругло које као да је пре неки дан бомбардовано. Нико да одлучи да ли да се руши или се исплати поправљати га. Истина, ваљало би од темеља.
У просперитетној вароши развијене привреде имућни грађани су, нарочито од краја 19. века до Великог рата, зидали себи репрезентативне домове, с удобним по белосветским стандардима опремљеним ентеријерима. Одавно су (неки и више пута) мењали власнике. Иначе, неке су, у међувремену, аутентично реконструисане, али има и оних које су девастиране, делимично порушене или углавном неспретно и несрећно дограђиване.
Тако се предшколска установа „Младост“ сместила у приземницу велепоседника Лудвига Рајса, која потиче с почетка прошлог века, као и вила Линденшмит. Праву палату саградили су Карло Ресели и син му Отмар, у духу еклектике с јаким утицајем касне мађарске сецесије. Није заостао ни Карлов брат Леополд, који се настанио у оближњој једноспратници, али се Бела, један од синова, иначе шаховски велемајстор, после Другог светског рата морао иселити из родитељског дома.
У Хаговој кући је сада редакција локалног листа „Недељне новине“, док осмољетка „Свети Сава“ ради у згради бившег Женског клостера.
Некад је кућа др Оскара Брукнера била претворена у ортопедски санаторијум, а дом др Едуарда Илга неко време коришћен је као диспанзер за плућне болести, да би се касније ту скрасила библиотека „Вељко Петровић“.
Грађанска школа, архитектонски конципирана под утицајем историцизма, у којој је сада смештена поставка Музеја града, усељена је 1903, а лане је потпуно обновљена и заблистала старим сјајем.
С почетка прошлог века потичу естетски вредни објекти у Главној улици. Један је био намењен Српској банци, коју је након банкрота 1924. купила Хрватска штедионица, а пред Други светски рат власник фабрике „Меркур“ Георг Ајзенхут, син славног сликара Франца Ајзенхута, најпознатијег по монументалном делу „Битка код Сенте“. Данас је ту седиште компаније „Нектар“.
Док је у многим деловима Старог континента сведеност модерне, лишене китњастих детаља и украса по фасадама, прихватана споро, тешко и с великом одбојношћу, она се баш лепо примила међу Паланчанима отвореним за новотарије, па су у том стилу пројекте за своје куће наручили рецимо, адвокат Димитријевић, затим Франц и Магдалена Бост, у Узаној улици др Рајтер (сада ту ради Музичка школа), те др Андрија Дембица, чији дом су историчари уметности уврстили у сам врх војвођанске неимарске баштине тога доба.
