BAČKA PALANKA: Promocija zbirke poezije „Sve biće u redu“, autora Aleksandra Đokovića, biće održana u Pirate bar-u u Bačkoj Palanci u nedelju 16. februara sa početkom u 20 časova.
Aleksandar Đoković je rođen 1986. godine u Kraljevu, a odrastao je u Vrnjačkoj Banji. On je strukovni inženjer mašinstva i piše poeziju i kratku prozu, a takođe bavi se i muzikom i dizajnom. Svoje radove objavljivao je na internet portalima, a nekoliko njegovih pesama je objavljeno u zborniku mlađih vrnjačkih pesnika „Između plime i oseke“ 2019. godine u izdanju biblioteke „Dr Dušan Radić“ iz Vrnjačke Banje.
Iste godine izlazi i njegova prva zbirka poezije „Sve biće u redu“ i time je postao prvi od autora zastupljenih u pomenutom zborniku koji je objavio samostalnu zbirku pesama. Trenutno živi i radi u Beogradu.
[wonderplugin_slider id=174]
Predstavljanje svoje prve zbirke poezije do sad je imao u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i rodnoj Vrnjačkoj Banji.
– Poezija je za mene ostrvo u moru nelogičnosti i besmisla funkcionisanja savremenog sveta. Pišem jednostavnim stilom prikazujući slike iz svakodnevnog života na način na koji ih ja vidim. S pisanjem sam krenuo pre nekoliko godina iz hobija. Neki ljudi su videli pesme te odlučili da se angažuju i objave mi zbirku. A moć društvenih mreža, koje nisam ni bio svestan, učinila je da se za moju knjigu čuje širom regiona, pa eto nakon promocije u nekoliko gradova pozvan sam da gostujem i u Bačkoj Palanci, što mi je velika čast, istakao je Aleksandar pred promociju u nedelju.
Organizator promocije i moderator ove književne večeri je Tamara Jožić, novinar i radijski
voditelj.
Iz zbirke „Sve biće u redu“:
zaboravljam
zaboravljam lepe stvari
pet vrabaca oko bare
devojku sa belim cvetom
u crvenoj kosi
dok prelazi ulicu
i smeje se
gleda u prste
jutro koje ne žuri
klupu u parku
ispred zgrade
zaboravljam
najdublje mesto
u šumi
nema ničega
osim buke vodopada
i trulog lišća
koje se raspada
pod nogama
zaboravljam
labudove na reci
vetar između zgrada
njena bosa stopala
prste koji uznemiruju
površinu vode
dok sedi na doku
i tople ruke
dok me grli i kaže
nisam spremila ništa
ali snaći ćemo se
limbo
sve biće u redu
kaže gospođa
na poslednjoj
stanici metroa
sa iskrzanim lakom
na noktima
kojima skida
otpalu trepavicu
ispod oka
dok zima bruši
četrnaesti podeok
ispod nule
nabacujem
svaku novu godinu
kao korbač
sve biće u redu
kaže proleće u novembru
prihvatam poraz
kao mornarsko uže
i vežem oko sebe
grlim svoje strahove
kao kućne ljubimce
još uvek
pod rukom osećam
njena glatka kolena
i kosu do ramena
koju je u sedamnaestoj
odsekla
sve biće u redu
prevrćem jezikom
ostatke od doručka
moje bivše devojke
rađaju tuđu decu
moja bivša ulica
nestaje među rupama
moji dobri drugovi
postaju nečiji očevi
tamo gde sam sad
sve se beli
poput krajeva
u predelu zalizaka
osenčenih kao azurna obala
ispod deblje pukotine leda
asfalt otkriva novo lice
građevinski radnici
na skelama dobacuju
nekim ženama
to su prvi vesnici proleća
gledam kako
se sve odjednom budi
samo ja polako nestajem
