Prva epizoda novog serijala emisije „S Tamarom u akciji“ emitovaće se u petak, 6. marta na Prvom programu Radio-televizije Srbije od 21 čas, a ekipa predvođena autorkom ovog projekta Tamarom Grujić ovog proleća pomaže 26 porodica na području Vojvodine.
U novoj, 9. sezoni pomagaće porodicama iz Sombora, Subotice, Bačkog Petrovca, Novog Bečeja, Erdevika, Hetina, Perleza, Opova, Sviloša i sela Zasavica 2.
Na kraju serijala Tamara će sa svojom ekipom renovirati i kuću u Sremskoj Kamenici, koju je Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR). Nakon što su, pre nekoliko godina na inicijativu Joland Korora iz tog udruženja, renovirali Hemato-onkološko odeljenje Pedijatrijske klinike u Kragujevcu, gde su obnovili 140 kvadrata za decu obolelu od malignih bolesti, ponovo sarađuju sa NURDOROM.
Joland je Tamaru kontaktirala i predložila da renoviraju kuću koju im je poklonio Zoran Kocić iz Novog Sada jer joj je pre korišćenja neophodna obnova. Tamara i njena ekipa su se rado odazvali ovoj akciji, pa će na kraju prolećnog serijala po Vojvodini deca koja su pobedila bitku s rakom moći da se oporavljaju u novim prostorijama te vikendice i uživati u prirodi koja je okružuje.
Ekipa „Dnevnikovog“ TV magazina posetila je Tamaru i njenu ekipu ove nedelje na jednom od snimajućih dana u selo Zasavica 2, gde smo je, za razliku od prethodnih godina, zatekli sa pojačanjem – ćerkicom Lenkom u rukama, koja je ove godine postala deo ove humanane ekipe i zajedno s mamom putuje po Vojvodini. Stoga smo već na početku razgovora upitali voditeljku kako se snalazi u novoj ulozi i okolnostima na snimanju novog serijala.
[wonderplugin_slider id=181]
– Imam veliku sreću da je beba dobra. Ne znam kako bi izgledalo da je ona nemirna. Mi smo godinama priželjkivali da proširimo porodicu. Pošto je cela ekipa znala koliko želimo dete i uglavnom svi imaju iskustvo u roditeljstvu, govorili su mi: „Samo ti rodi dete, lako ćemo dalje, mi ćemo ti pomoći“ i svi su priželjkivali nju, a njeno je bilo samo da se rodi i da ima dobar karakter (smeh) i baš to se i desilo. Jako lepo se uklapa u ekipu. Nabavili smo i kamper da nama i njoj bude komfornije. Iako sve dobro i detaljno planiram desilo mi se da dan, dva pred prvo snimanje da sam imala strašnu tremu od toga kako ću sad ja kao scenarista, reditelj, glumac, sve to uspeti da radim, a da zadovoljim i njene potrebe, ali nekako se uklapamo. Ovo nam je treća nedelja snimanja i za sad plivamo dobro, ali nam treba još nedelju-dve da se sve iskristališe.
Dok govorite o vašoj ekipi i projektu ne može da se ne primeti vaša srčanost i to koliko ste dali deo sebe ovom projektu. Kada se ugase kamere i završi jedan projekat, jeste li emotivno potrošeni ili bogatiji?
– I jedno i drugo. Koliko se čovek potroši, toliko se onda i napuni jednom takvom divnom energijom. Naravno da se čovek umori. Ovaj moj posao nije lak, jer se fizički umorite preko dana i sigurno da trpi moj privatan život. Nisam na rođendanima, na žurkama, događajima u mom rodnom gradu, ali kada se podvuče neka crta i kad kažem da 12 porodica živi bolje zbog nas, onda je srce puno. Meni je mnogo žao što nema više humanitarnih organizacija ili projekata da bi razni ljudi spoznali koliko vas humanitarni rad zaista čini boljim ljudima. Čini mi se da živimo i u nesrećnoj zemlji i u nesrećno vreme i da se samo okružujemo nekim lošim vestima i da su nam potpuno zamenjene i teze i vrednosti i neki drugi ljudi su sada mnogo popularni. Žao mi je što mlade Jutjubere, koji su sada popularni i dobro zarađuju, niko ne posavetuje da krenu da rade nešto humanitarno. Prvo, oni bi se bolje osećali, a čini mi se i da bi bili više popularniji i davali bi mnogo bolji primer svojoj generaciji kako zapravo treba da se živi. Nije sreća da imaš Roleks sat i da voziš Porše, nego je stvarno, čini mi se, sreća kada drugoga usrećuješ.
Tu sreću uvek prati i zagrljaj, koji je možda i zaštitni znak vaše emisije, jer ste ga toliko puta pružili, a i dobili zauzvrat od porodica. Koliko je on pomagao i vama i porodicama u određenim situacijama?
– Jeste, to je razmena neke strašne energije i kroz suze koje se ne vide. Ne volim da plačem pred kamerama. Kad radim ove porodične priče rekla sam rediteljima da ne snimaju takve momente. Toga je ranije bilo, kada smo radili sa drugom produkcijskom kućom. Postoje drugi načini gde može da se dopre i do ljudskih srca i da se prikaže tuga ili teskoba. To se ne radi kroz suze. To se podražva na jeftin način i mene to nervira. Kroz zagrljaj sve može da se kaže- i kada je čoveku teško i kada i tebi i bliskim ljudima treba zagrljaj. To je razmena energije, uteha i s druge strane nada i instant deljenje ljubavi. I zagrljaj treba da bude umeren i odmeren. Navikla sam da i mene na ulici ljudi masovno grle i ljube.
[wonderplugin_slider id=10]
Pretpostavljam da ima i onih koji vam na ulici prilaze i traže pomoć…
– Da, to se dešava. Imate dve vrste ljudi – oni koji prilaze i žele da vam kažu da je super to što radite i da tako nastavite, a i ima drugih koji traže pomoć na ulici, a meni stižu i poruke i mejlovi. To je samo pokazatelj nažalost kako ljudi žive u današnje vreme. Moj trenutni problem je što nemam vremena fizički da se pozabavim time, ali iz ove emisije mora da proizađe humanitarna organizacija, koja će se zvati ili „S Tamarom u akciji“ ili će nositi moje ime i prezime, gde ćemo mi kada jednog dana prestanemo da snimamo ovu emisiju moći da povezujemo one koji mogu da pomognu sa onima kojima je pomoć potrebna. Ja drugačije ne znam. Ne možemo svima da pomognemo, ovo je TV emisija koja ima svoje zakonitosti, a one su pre svega građevinske i mi smo ograničeni vremenski. Mi kuću moramo da radimo pet dana i šesti da useljavamo porodicu. Postoje i one kuće koje ne možemo da prihvatimo zbog toga. Postoje i one porodice koje nisu televizične. Ovo je TV emisija i mi moramo da imamo porodicu koja može da prenese emociju, koja je dobar primer. Sociološki problematične porodice ne možemo da snimamo. Gledamo da pomažemo porodicama kojima će ovo stvarno biti podstrek i vetar u leđa.
Čini mi se da vaša emisija vraća veru u snagu zajedništva i solidarnosti. Da li mislite da ona za toliko dana ili nedelja koliko snimate, odnosno pripremate emisijum, dodatno učvrsti njihove veze?
– Ja sam sigurna da mi takve porodice i biramo. Da njima bude uglavnom bolje. Baš sad su mi rekla deca iz porodice čiju kuću renoviramo ove nedelje da bi želeli samo vodu i kupatilo. To nije lap top, oni imaju jednostavne želje. Nekada se desi da se ljudi, a posebno lokalna samouprava, okupe tamo gde smo i mi, ali nije ni njima lako jer i njima dolaze mnoge porodice. Mi nemamo dobro razvijenu socijalnu politiku. Ono što je lepo je što posle svake sezone sve lakše nabavljamo sa strane pomoć koja nam je potrebna. Sad nam je sve lakše da nalazimo pomoć sa strane. Ne moramo toliko da molimo itd. Sami se prijavljuju privatnici i kažu da nema potrebe da ih snimamo, da se kaže da su oni dali ovo ili ono, ali ja volim da to snimimo da bismo upravo dali podstrek tome da može sve da se organizuje. Lakše nam je danas da animiramo lokalno društvo i lokalnu samoupravu.
Mnogo puta smo videli i vas sa čekićem u rukama ili da krečite zidove i tome slično. Kako posle svih ovih godina koliko radite emisiju izgleda jedna vaša radna akcija privatno?
– Da, sada malo manje moram da priznam, ranije sam više radila (smeh). Imamo mnogo dobre majstore, verujte. Nismo imali vremena da okrečimo stan pre mog porođaja jer smo bukvalno radili do pred sam porođaj i kada sam otišla u bolnicu momci iz Prokupplja su došli i za jedan dan okrečili stan. Sa roditeljima sam se selila čini mi se 11 puta, a sa suprugom tri puta, tako da znamo dosta toga po kući da radimo, a najbolje na svetu se pakujemo i raspakujemo (smeh). Čak i sada sa ćerkom Lenkom.
