Proteklo je nešto manje od mesec dana (14. februar), od kako su Dušanka i Janko Valent, u društvu sa najdražima i najbližima, označili pedeset godina zajedničkog života.
Četrnaestog februara 1970. godine, tada dvadeset jednogodišnja Dušanka Bokan i dvadeset dvogodišnji Janko Valent, rekli su svoje sudbonosno „da“ i zakleli se jedno drugom na večnu ljubav.
„Zlatnu svadbu“ obeležili su skromno u jednom bačkopalanačkom restoranu, u prisustvu ćerke Sandre, zeta Zorana, unuka Anje i Dunje, kao i rodbine i prijatelja.
– Nas dvoje smo se upoznali 1965. godine ispred škole – prva je reč uzela Dušanka. – Janko je tada imao šesnaest, a ja, petnaest godina. Bila je to samo jedna, u nizu ljubavi na prvi pogled. Ljubav je toliko „jako planula“, tako da je već tada meni i Janku bilo jasno, da smo jedno drugom suđeni za ceo život.
– Od tada do danas, nismo se razdvajali, ako izuzmemo vreme koje je Janko proveo u JNA u Ilirskoj Bistrici (Slovenija), gde je služio redovan vojni rok. Međutim, i tada je, gotovo baš kao i danas, naša ljubav cvetala, a pisma su često odlazila iz Bačke Palanke u Ilirsku Bistricu i obratno.
Nakon što je Janko skinuo vojničku uniformu 1969. godine, nedugo zatim doneli smo životno važnu odluku, da se venčamo i na taj način krunišemo našu višegodišnju ljubav.
„Vraćajući film“ pola veka unazad, na priču svoje supruge Dušanke, nadovezao se Janko.
– Sredinom februara 1970. godine, tačnije četrnaestog dana najkraćeg meseca u godini, odlučili smo da stanemo na „ludi kamen“. I pored velike hladnoće, svadbena povorka krenula je pešice po mladu, uz neuobičajeno lepo vreme za to doba godine. Veseli svatovi su krenuli iz naše porodične kuće – Ulica braće Novakov 40, u Ulicu Dunavska obala 42, gde je mlada živela.
[wonderplugin_slider id=154]
Mladin brat Danilo izveo je sestru pred svatove, a nakon što smo je „kupili“, svatovi su krenuli kod matičara na registraciju, odnosno venčanje. Nakon toga, uputili smo se ka mojoj porodičnoj kući, gde je uz pesmu, muziku i igru, veselje potrajalo do duboko u noć – napomenuo je Janko.
Govoreći o prvim danima bračnog života, Dušanka je između ostalog rekla:
– Zasnovali smo bračnu zajednicu i živeli u kući sa Jankovim roditeljima, njegovim bratom Ilijom i njegovom porodicom. Nije bilo lako, ali moram da napomenem, da sam naišla naž veliko razumevanje u porodici u koju sam se udala. Naime, posebno veliku pomoć, podršku i razumevanje sam imala od svekrve Pauline, koja mi je bila kao „druga majka“. Zato i danas često ističem, da sam imala najbolju svekrvu na svetu. U zajednici gde su rođena naša deca Sandra (1970.) i Roman (1975.), ostali smo do 1982. godine.
– Za svega godinu dana izgradili smo kuću u bačkopalanačkoj Ulici Filipa Kljajića, u koju smo se uselili 1982. godine, gde i danas živimo.
Na njihovu veliku žalost, Dušanka i Janko su izgubili sina Romana, koji je poginuo u saobraćanoj nesreći 2012. godine. Utehu, koliko – toliko, našli su pre svega u svoje dve unuke Anji (1993.) i Dunji (1995.).
– Anja i Dunja su nam mnogo privržene i toliko nas vole, da bi poželeli svim babama i dedama, da imaju takve unuke. Anja je logoped i radi u Institutu u Banjaluci, a Dunja je završila kriminalistiku, i zaposlena je u jednoj osiguravajućoj kući. Njih dve, zajedno sa ćerkom i zetom su nam produžile život, nakon tragedije koja nas je snašla.
– Inače, Dušanka i ja smo penzioneri. Radni vek smo proveli u Kombinatu podova „Sintelon“. Za razliku od mene, Dušanka se penzionisala sa 45, a ja sa 65. godina života – napominje Janko.
Mada ih nisam pitao za recept, kako do „zlatne svadbe“, na osnovu kraćeg druženja sa njima, došao sam, čini mi se, do tog recepta. Bezgranično mnogo ljubavi, pomešati sa slogom, razumevanjem, tolerancijom i međusobnim poštovanjem. Sve to trošiti svakodnevno, u velikim količinama.
