Године 1831. у Војводини се први пут појавила колера. У близини Бачке Паланке, епидемијом су били погођени Петровац, Футог и Бач, док је сама Паланка остала недирнута.
Поново је успостављен санитарни кордон на Дунаву и сувом око жупаније. За здравственог комесара је постављен Јован Воларић. Све воденице и чамци били су скупљени на једно место, стављени под стражу, како их нико не би користио за прелаз у Срем, што је много погодило паланачке виноградаре који су имали винограде са друге стране реке. Прелаз преко Дунава је био дозвољен уз здравствени пасош на прелазу између Новог Сада и Сотина где су са обе стране били отворени контумаци (карантини). Свако ко је прелазио из Бачке у Срем, морао је у контумацу да проведе 20 дана у изолацији и тек тада је добијао дозволу за прелаз.
Задњих деценија пред Први светски рат здравствене прилике су биле лоше. Из великог броја здравствених проблема, који су оптерећивали народ у то време, нарочито се истичу два: туберкулоза и смртност одојчади и мале деце. На основу података за покрајину видимо да је од ових болести страдао нарочито српски живаљ. Сразмерно својој бројности Срби су за 10 одсто више умирали од ТБЦ него припадници него осталих народности, док је у смртности деце ова ситуација била још трагичнија: до навршене седме године старости умирала је скоро половина српске деце (1903. 43%, 1905. 45,6%, 1907. 49,7%). Смртност код осталих група народа, мада нешто нижа, такође је била велика и достизала је 30-40%. Тај проценат се односио и на Паланку.
Смртност од туберкулозе у Војводини била је висока и у периоду између два рата. Године 1919. умрло је 14,6 одсто становништва, 1931. 15,4 одсто, а 1945. 13,2 одсто. Највише су умирали млади људи између 15 и 24 године. Зато је већ 1920. године у Бачкој Паланци основан Антитуберкулозни диспанзер чији је управник читаво време између два рата био др Борислав Увалић. Диспанзер је био смештен у малој неугледној кући на Обровачком путу. Имао је рентген апарат, а поред лекара ту је радила још једна сестра која је сем рада у диспанзеру обилазила болеснике по кућама. Овде је у периоду од 1921. до 1935. обављено преко 14.000 прегледа, откривено и лечено 15.000 болесника од ТБЦ, од којих је 800 умрло.
