Labudnjača: Međ’ sedamnaest duša, jedan školarac i sećanja

1004
Foto: Dnevnik (S. Šušnjević)

Kada su labudovi napustili močvarno područje, koje je nastajalo „šetanjem” Dunava, počeli su da se nastanjuju ljudi, negde tokom 19. veka, i obrađuju zemlju koju su nazvali – Labudnjača, piše „Dnevnik“.


Danas je ono poznato po tome što je nekada tamo bila poljoprivredna zadruga u okviru koje je živelo oko 300 duša i bavilo se stočarstvom i poljoprivredom, da bi kasnijom privatizacijom sve propalo i svelo se na seoce u kom živi 17 ljudi.

Stići do Labudnjače, koja pripada opštini Bač, odnosno Mesnoj zajednici Vajska, nije toliko lako kao što se čini. Putokaza nema, kako uživo, tako ni na internet mapi, a koga god usput da pitate za smernice, svi vam kažu isto: „Ma, samo idete tuda!” I, tuda, ovuda, onuda, kojekuda, stigosmo na kraju u naizgled napušteno selo od svega nekoliko kuća i objekata od kojih su ostali samo (građevinski) kosturi.

Kucaj na jedna vrata, druga, peta,… izgubili smo svaku nadu da ćemo naći živog sagovornika, pa smo proćaskali s poprilično živopisnim ostacima pokojne Labudnjače. Ples topola pravio je koktel mirisa prošlosti i sadašnjosti – ulja u napuštenim radionicama i života iz obližnjeg Dunava, podsećajući da svet ne staje samo odlaskom ljudi. Kalendari iz zaboravljenih godina, slike glumaca iz najboljih dana, auto magazini, (ne)plaćeni računi, uredno vođeni spiskovi,… neuredno su razbacani po svakoj prostoriji za koju više ne postoji ključ, jer tu vladaju samo vremenske brave koje se otključavaju samo onima koje radoznalost sa novim i žal za starim navede do praga.

– To je sve što je još od pokojne Labudnjače ostalo – kaže za „Dnevnik“ Ruža Stjepanović, prva meštanka na koju smo naišli, i to dok je brala zovu koju kasnije prodaje. – Bila je nekad firma koja je ’ranila tri-četiri sela, a sad nema ni jednog radnika! Eto dokle je došla Labudnjača… Nema više ni čuvara, nema niđe ničega, može da ukrade ko šta hoće.

Oops...
Slider with alias lotus_centar not found.

 

Budući da je baka Ruža tek „kasnije” došla u Labudnjaču, insistirala je da nas upozna „s jednom babom koja je prije nje došla, pa nam može malo bolje kas’ti”.

– Ljuuubooooo – viče Ruža preko plota. – Ljuuuuboooo! Odi vamo da pričamo, da konačno nešto progovorimo!

– Šta je prigustilo – pojavljuje se Ljubinka Đorđević, umorna od rada u bašti, ali vidno raspoložena za razgovor kad god se za njim ukaže prilika. – Prljava mi ruka, al’ mi duša čista! Sve sama moram da radim… Ja sam i mlada i stara, nemam drugog. Sama i jedem!

Premda izuzetno vitalna i živahna, baka Ljuba iz Labudnjače nigde nije mrdnula od novembra. A i što bi? Uvek ima nekog u komšiluku ko joj, kad lepo zamoli, donese nešto iz radnje i podigne penziju.

– Za nas je najbitnije da imamo radnju – složile su se obe naše sagovornice, budući da već nekoliko godina nemaju trgovinu, pa moraju na razne načine da se dovijaju. – Imali smo i jednog trgovca, dolazio je svake subote, ali nas malo ima pa nije imao računa i onda je dolazio svake druge nedelje. Sad ni njega nema! Treba nam neki da je ozbiljan. ’Leb čuvamo u zamrzivaču… Sve što moraš da pazariš ideš u Vajsku. Ko ima kola, još i nekako, ali znaš, kola ne idu na vodu. Krpimo se svako onako kako se snađe.

Ruža i Ljubinka su svojevremeno radile sa stokom i dočekale penziju koja sad, da kucnu u drvo, redovno leže, dok do dodatne zarade stižu branjem i prodajom zove, bobica i koprive.

– Moja ćerka i zet nisu zaposleni, tako da i oni idu da beru zovu – priča nam baka Ruža, hvaleći se kako ima unuka, najmlađeg meštanina u Labudnjači. – On je jedino dete. Kad ne ide u školu, onda i on ode u zovu ili biciklira do Vajske. Sad završava prvi razred i svaki dan dolazi taksi po njega da ga vozi u školu u Palanku, a to ne znam ko plaća, ali ko god da je, hvala mu.

Osim tog momčića, u Labudnjači nema više dece. Štaviše, od 17 stanovnika, 12 njih su penzioneri. I svi se lepo slažu, „ko rogovi u vreći”, dovitljiva je Ljubinka. Kaže da nema svađe i što se nje tiče, nek’ su svi živi i zdravi. Ipak „svak’ se svojim vratima zatvara”.


Pogledaj: Javni poziv poslodavcima za dodelu subvencija za zapošljavanje u opštini Bač


– Lepo nam je, mir, tišina, al’ je daleko od svega svijeta – uzvikuje Ruža, tužna što su doživeli nešto o čemu niko nije mogao ni da sanja. – Propadamo i mi u našim kućama ako ne okrečimo, a ne selo…

Šta će biti s Labudnjačom – nije sigurno

Žitelji Labudnjače danas imaju najveći problem sa putevima, vodom, pa i strujom. Kako kažu, čim dune jači vetar iskoči im osigurač, pa nema ko da im ga popravi i po nedelju dana. Međutim, ovih dana se, ako ništa drugo, radi put u tom selu, odnosno plan je da se pospe sitan kamen kako bi vozila Hitne pomoći mogla da priđu kućama.

 

– Imaju uličnu rasvetu, prošle godine smo je menjali, postavljena je na svaki drugi stub; vodu imaju, mada su kratko vreme imali problem s tim. Ove godine će se raditi fabrika vode u Baču, ali nisam siguran šta će biti sa Labudnjačom – kaže sekretar Mesne zajednice Vajska, kojoj pripada i Labudnjača, Momir Svorcan. – Sad je to mesto u kom verovatno niko ne bi želeo da živi, dosta je ruinirano, loše izgleda.

Ogledala koja su se nagledala svega i svačega…

U Labudnjači je do 1965. godine, kada je bila velika poplava, bila i škola, a meštani se sada prisećaju i bioskopa. Imali su dvoranicu u kojoj su se okupljali i slavili Prvi maj i Novu godinu.

– Ima dana, možeš go da se skineš, nema ko da te vidi – vragolasta je baka Ljubinka Đorđević. – Idem svaki dan na Dunav, kako ne… Obujem štikle, bela košulja, naočale, a zub u glavu nemam! Ali nisam ja oduvek bila ovakva… Bila sam i ja nekad mlada i lepa. Prekoputa je bila sala, sva u ogledalima, predivno je bilo, tamo smo slavili, igrali, upoznavali se, vodili ljubav. Milina je bila!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here