Др Зоран Миливојевић, српски психотерапеут и аутор бројних књига о психологији љубави, открива главне узроке несрећних бракова.
– Бирајући партнера, не слушајте само срце, спојите срце с мозгом. Особа коју волим и веза две су одвојене категорије – говори Миливојевић, цитирајући Станислава Фелдмана, преноси Oпанак.
– Често кад нађемо особу коју волимо мислимо да ће веза бити у реду, а на партнерску терапију, на пример, долазе људи који се јако воле, али не могу да остваре стабилну везу јер имају различите концепције везе.
Зато кад бирате не треба гледати само особу, већ чути и какву везу та особа жели, жели ли децу или не, какви су јој ставови о одгоју, какав има однос са својим родитељима, јер на овим просторима родитељи се често мешају у брак своје деце.
Битно је и какав има однос према новцу, како реагује у конфликтима, какав јој је однос према раду, јер ако је једно радохоличар, други ће се осећати усамљено и запостављено, а онај први спутано.
Важан је и однос према сексу; након заљубљености секс често постане проблем, у фази заљубљености људи су хиперсексуални, а касније недостатак секса узрокује фрустрације – каже Миливојевић и додаје:
– Обратите пажњу и на то колико је партнер љубоморан; у почетку може још и прикривати тај осећај, али касније се љубомора, ако је изражена, претвори у проблем.
Љубоморан партнер мисли да не заслужује да буде вољен или је некад био повређен па се боји да ће му се то поновити.
Заљубљеност је културолошки условљена.
– Западњацима је чудно кад кажем да заљубљеност није човеку инхерентан, природни осећај, она се појављује само у оним заједницама где постоје митови и приче које повезују љубав и срећу.
На пример, у Азији таквих митова у њиховој традицији нема, па се људи у тим друштвима не заљубљују, већ имају сасвим другачији модел бирања партнера, а њихове везе су стабилније него ове у нашем делу света.
Таквих митова везаних уз заљубљеност нема ни у традиционалној Африци. Постоји јасно и тамо и у тамошњим предањима то да се неко некоме свиђа, али не и очекивање да ће само уживати у том односу до краја живота.
Често ми на психотерапију долазе жене у касним 30-има које ни у том добу још нису нашле правог.
Реч је о лепим, успешним, паметним особама које биолошки сат гура према мајчинству, али имају нереалне критеријуме какав треба да буде отац њиховог детета.
Неке од њих и успеју да реализују везу, роде једно дете, иако су прижељкивале двоје или више, али до тога ни не стигну. И то се на крају одражава на друштво, број становника се смањује, а последице тога су вишеструке по целу заједницу.
Да ли је, наоружан теоријом, и сам успео да оствари срећну везу?
– И ја сам био пун заблуда, много се пута заљубио, разочарао и око 40. сам успео да се срећно “саставим”. Сад имам 59 и живим то што говорим, имам задовољавајући емотивни живот.
Možda će Vas zanimati: U Kulpinu – ljubav se ovde dogodila
