Grnčar, vunovlačar, sarač, jorgandžija, užar, sodar su zanati, koji polako ali sigurno nestaju sa naših prostora. Nekada ih je bilo gotovo na svakom koraku… Nove tehnologije i sasvim drugačiji zahtevi tržišta, potpuno su istisnuli pomenute zanate, a samo neki od njih se još uvek u gradovima održavaju, ali se na prste jedne ruke mogu izbrojati.
[rev_slider alias=“princeza“][/rev_slider]
Pre Drugog svetskog rata, u Bačkoj Palanci je bilo na desetine sodara, a danas – samo jedan – porodica Nađ u ulici Ive Lole Ribara broj 72. „Vruć krompir“ nalazi se u rukama sestre i brata, Ane i Jozefa Nađa. Njih dvoje se već godinama bore da sačuvaju porodičnu tradiciju.
– Naša porodica ovim poslom bavi se duže od sto godina, ako izuzmemo Drugi svetski rat, kada nismo radili. Sodari su nekada davno bili i roditelji moje babe Marije. Sodar je bio i moj otac, Jozef, koji je ovim poslom prestao da se bavi pre 30 godina. Nakon toga, brat i ja smo nastavili porodičnu tradiciju – proizvodnju sode. Ovo je, koliko mi je poznato, našoj porodici od pamtiveka bilo dodatno zanimanje. Uostalom, baš kao i bratu i meni – kaže šezdesetpetogodišnja Ana Nađ Gašparovski.
Jozef se bavi proizvodnjom, a Ana transportom sve do kupaca. Međutim, kupaca je na njihovu žalost, iz godine u godinu sve manje.
– Industrijska proizvodnja kisele vode značajno je uticala na smanjenu tražnju za soda-vodom. Upravo zato je posla svakim danom sve manje. Retki su pravi ljubitelji špricera, pre svega oni, koji soda-vodu nikada ne bi menjali za kupovnu kiselu vodu u prodavnicama. Nekada davno, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, potražnja za soda-vodom bila je izuzetno velika, pa je naša porodica „padala na nos“ od posla. Vremenom, sve više je potencijalnim potrošačima pri ruci bila kisela voda iz prodavnica, pa je potrošnja soda-vode, a samim tim i njena proizvodnja, nekako potisnuta u drugi plan. Prošla su vremena kada je na svečanostima, poput svadbi, proslava Nove Godine, Božića, Uskrsa i drugim, soda-voda trošena na hektolitre. To su neka prošla vremena, danas je situacija mnogo drugačija, tačnije za posao kojim se brat i ja bavimo, znatno lošija. U stara, kako se to obično kaže, dobra vremena, gotovo da nismo mogli da proizvedemo soda-vode koliko su mušterije tražile, a danas… – sa setom konstatuje Ana.
[rev_slider alias=“lotus_centar“][/rev_slider]
Na samom početku rada, porodica Nađ se vodom koja im je služila za proizvodnju soda-vode snabdevala sa bačkopalanačkih arteških bunara, a kasnije, baš kao i danas, iz gradskog vodovoda.
– Od prvih dana kada su naši preci zasnovali ovu proizvodnju, pa sve do šezdesetih godina prošlog veka, voda je konjskom zapregom, sa arteških bunara donošena do naše kuće, gde smo je oplemenjivali sa ugljendioksidom. Kasnije, vodu smo „uzimali“ iz kuća, baš kao i danas. Dostavljanje soda-vode kupcima na kućnu adresu vršili smo konjskim kolima, sve do sedamdesetih godina. Nakon toga, dostava se vrši puničkim vozilom, danas sa Dačia pik-apom. Nekada davno u Bačkoj Palanci je bilo čak četrnaest sodara i svi su imali posla, a danas smo ostali samo mi. Mada smo sami, posla gotovo da i nema – napominje Ana.
Prvi postupak u proizvodnji soda-vode je filtriranje, zatim sledi njeno gaziranje uz pomoć ugljendioksida, i na kraju punjenje u staklene ili plastične flaše. Više je među kupcima tražena soda-voda u plastičnim nego u staklenim flašama, iako je staklena ambalaža, to je gotovo opšte poznato – zdravija.
Zlatno doba za soda-vodu bilo je pre Drugog svetskog rata. U to vreme porodica Nađ je kupcima nudila i takozvani klaher – bezalkoholno piće.
– Klaher je bio sok, danas u rangu jednog Sinalka. Naime, ovo piće pravljeno je sa ukusom maline i narandže, a pakovano je u ambalažu od 3dcl. Bilo je vrlo popularno, tim pre kada se zna da u to vreme kada je pravljeno, gotovo da nije bilo industrijskih bezalkoholnih pića, za razliku od danas. Danas je prava hiperprodukcija sokova sa izuzetno velikim asortimanom uskusa i vrsta – naglašava Ana.
Soda-vodu, porodica Nađ danas plasira tek u nekoliko bačkopalanačkih restorana. Cena je popularna i nije menjana poslednjih 5 godina. Tada, baš kao i danas, soda-voda košta 30 dinara za jedan litar.
Do kada će porodica Nađ biti prisutna na bačkopalanačkom tržištu sa svojom soda-vodom teško je reći. Međutim, možda se sve okrene u drugom pravcu i poslednja bačkopalanačka sodara počne da živi novi, lepši i bolji život od sadašnjeg. Ko zna, čuda se ipak dešavaju.
Pročitajte i: Rod upola manji nego lane
