Bačkopalančanin u Kini

272

Milan Pejak, momak od 30 godina, radio je kao predavač engleskog jezika preko
interneta, a jedno vreme je proveo i u Kini kao profesor u jednoj školi.

On lajn tičing

Pre pet godina, 2015., počinjem da radim za firmu „Tutor ABC“ koja se pojavila među prvima na našim prostorima. Časove engleskog preko interneta davao sam deci uzrasta 4-5 godina do odraslih. Sedeo sam u sobi kod roditelja i zbog vremenske razlike između Kine i Srbije od osam sati u plus, radio sam od ponoći do jutra, i od 10 pre podne do 4 sata popodne.

Prve instrukcije sam dobio od jedne devojke iz Čelareva, koja je radila za Japan, a kroz časove sam napredovao, bivao sve opušteniji i potuno savladao predavanje engleskog jezika. Posle prvog meseca, odlazim u banku i pokušavam preko Pej-pala da dobijem zaradu. Pošto se radilo o novini u transakciji, nisam odmah isplaćen, no posle intervencije u centrali banke, novac sam na kraju dobio.

Dalje istražujem to podučavanje preko interneta, tražeći neke bolje opcije, kontaktiram ljude koje već duže od mene rade i za bolje škole, za veću satnicu. Čas je inače trajao po 45 minuta, za 6 ljudi ili dece i ako su oni zadovoljni, dobijaš bonus na osnovnu satnicu.

Veća je zarada u radu sa decom, pošto roditelji gledaju da im deca nauče engleski, a oni sami baš i ne moraju. Kroz rad u Tutor ABC sam shvatio da se posebno ceni ako se više posvetiš podučavanju, ostaješ i duže on lajn da im objasniš stvari koje im nisu jasne. Posle Tutor ABC počeo sam raditi za drugu školu koja se bavila isključivo sa decom, gde je drugi vid predavanja, tražilo se da budeš energičniji, da animiraš dete, da izvučeš iz njega maksimum. Stekao sam TEFL sertifikat (Učenje engleskog kao stranog jezika), koji je jedan od najboljih, što mi je kasnije donelo određene prednosti.

 

Odlazak u Kinu

Posle dve godine rada, 2017. se javlja ideja, da počnem da radim u Kini. Kontaktiram prijatelja iz Bačke Palanke, koji je pre mene otišao za Kinu u grad Langfang, dolazim do prvih informacija kako to funkcioniše, a u tom gradu je već radio i jedan momak iz Obrenovca, tako da sam stvorio potrebna poznanstva.

Moje dvogodišnje iskustvo u on-lajn tičingu mi je puno pomoglo, a taj momak iz Obrenovca mi je pronašao agenta iz Kine, koji bi za određenu proviziju sredio vizu, pronašao školu i mesto stanovanja. To je trajalo neka četiri meseca, prošao sam intervjue gde su me potanko ispitali o iskustvu i zaključili da sam podoban za taj posao.

U julu mesecu, pomoću pomenutog prijatelja, odrekli smo se usluga agenta, pa je sama škola direktno sredila potrebne papire, koji su stigli za dva dana, odlazim u ambasadu Kine i dobijam vizu na šest meseci, sedam na avion i letim za Moskvu, stižem za tri sata, čekam šest sati za let u Peking, koji opet traje sedam-osam sati.

U glavnom gradu Kine kontaktiram čoveka iz škole za koju ću raditi, on dolazi kolima po mene i stižemo u Langfang u jutarnjim satima. Dok sam doručkovao, kroz prozor restorana sam video 100- 150 ljudi kako zajedno vežbaju Taj-či, tako potvrđujući reči mog oca, koji mi je rekao da se to u Kini praktikuje. Vlasnik škole me je odveo u šoping centar, gde me je opremio i odveo u privremeni stan za vreme probnog rada. Zagađenost i vlažnost vazduha su veliki u tom delu, nisu mi prijali, mnogo sam se znojio, ali sam se vremenom privikao.

Prvi problem mi se desio kada smo uveče sa ostalim profesorima iz raznih krajeva sveta, otišli u restoran da jedemo šarana sa pratećim elementima, povrćem – a to smo morali jesti štapićima. Nisam bio vičan da ugrabim jelo na takav način, pa sam ostao gladan. Otišao sam u market, gde sam jedino našao kikiriki na stotine načina, pa sam na takav
način večerao.

Rad u školi

Posle izvesnog vremena, kada sam prošao probni rad, dobio sam jedan drugi stan, bolji i krećem sa pravim radom u školi. Dobio sam svoje đake i počeo da radim po nekoj američkoj knjizi, u ekstra opremljenim učionicama, sa interaktivnim tablama, projektorima, raznim tehnologijama. Morali smo decu učiti severno-američki izgovor engleskog jezika, jer je taj akcent veoma tražen u Kini. Dobio sam i asistentkinju, koja mi je pomagala da deci na kineskom prenese moju komandu. U školi sam sa svima imao korektan odnos, pored našeg Palančana, bilo je predavača iz Ukrajne, Francuske, Južne Afrike i SAD. Škole su u stvari trening centri za strane jezike, koji se nalaze u velikim tržnim centrima koji je Kinezima centar okupljanja. Radio sam osam sati dnevno sa prekidima, nije bilo preterano teško.

Uspostavio sam veliko prijateljstvo sa momkom iz Mongolije koji mi je puno učinio, a preko njega sam saznao kako sve funkcioniše u gradu. U međuvremenu sam naučio neke osnovne fraze na kineskom, da mogu da se snađem posle radnog vremena, jer Kinezi ne znaju engleski previše. Posle šest meseci sam došao kući, negde oko nove 2018. godine i iskoristio 15 dana godišnjeg odmora.

Ispričao sam roditeljima kako sam u Kini prvo doživeo kulturni šok, jer kada izađeš na ulicu, svi gledaju u tebe, hoće da se slikaju s tobom, da te dodirnu – ne viđaju svaki dan belca.

Šta se jede u Kini?

Kineska kuhinja spada u jednu od najboljih svetskih kuhinja, ovde ću Vam prikazati slike samo od nekih najegzotičnijih jela koje sam probao. Vakumirane kesice sa sušenim mesom umočene u razne soseve i začine. Takođe može da se vide i kokošije nogice koje Kinezi obožavaju da jedu. U tanjiru možete da vidite jelo koje je dosta zastupljeno i dosta prosto, sastojci su piletina, pirinač, krompir i kiseli kupus. U marketima postoji poseban deo gde moze da se naruči pekinška patka, gde vam radnik na licu mesta iseče i servira u posebne kutije. Možete da vidite i kobasice u koje se dodaje jako malo začina pa su zato drugačije boje od ovih na koje smo mi navikli.

 

Po njihovom životnom stilu, dosta se jede po restoranima, od podne to tri sata je vreme za ručak koji se dosta poštuje. Posle isteka godišnjeg, ponovo dobijam vizu i vraćam se u Langfang, nastavljam sa radom, što je puno lakše jer sad već znam kako sve funkcioniše.

Keša skoro i da nema

Kinezi su dosta smanjili upotrebu keša, plaćaju karticama, a ja kada sam koristio novac, bio je to njihov juan. Naravno, i ja sam pretežno koristio karticu. Prilično je zastupljena jeftinoća kod njih, za nekih 20 juana (300 dinara) ti možeš obilno da jedeš.

Lingvistika

Fascinantno je u njihovom govoru da moraš paziti da li rečenicu izgovaraš uzlazno, silazno ili ravno jer svaki način ima drugo značenje, pa sam ja tako sa ravnim izgovorom uputio taksistu na drugo mesto, dok nisam progovorio uzlazno, posle čega me je odvezao na pravu destinaciju.

Grad Tenđin

Tenđin je jedan od većih gradova i veoma važna Kineska luka, priča je za sebe, grad je najlakše obići biciklima i eletričnim trotinetima, koji mogu da se iznajme na svakom koraku. Naravno ipak je pametno napraviti neki plan da ne bi lutali gradom satima.

Na jednoj od slika možete da vidite red ljudi koji čekaju da kupe kartu za brzi voz (320km/h) u kom je usluga fantastična, gde budete posluženi vodom i nekim
grickalicama. Cena karte je sasvim pristupačna ali ukoliko se ne sporazumete najbolje može da se desi da kupite kartu za običan voz gde ljudi bukvalno sede jedni na drugima.

Parkovi su dosta zastupljeni u svakodnevnom životu starjih ljudi i dece. Stariji ljudi koriste park za vid relaksacije i socijalizacije. U parkovima možete da vidite bake i deke koji rade vežbe od kojih neke izgledaju dosta zahtevno. Puštanje zmajeva je takođe dosta popularno.

Na jednoj slici možete da vidite i kako se čovek šiša na sred ulice u prepodnevnim časovima. Mladi su dosta naklonjeni zapadu i pokusavaju da prate taj stil oblačenja, pa je shodno sa tim marka „Supreme“ veoma popularna. Vreme provode po restoranima i tržnim centrima, a dosta mladih vozi skejtbord dok noćni život nije toliko zastupljen.

Jedinstveni Peking

Biti u Kini a ne posetiti Peking je nedopustivo, pa sam odlučio da posetim glavni grad.

Odlazim na stanicu u Langfangu i odjednom nešto ogromnom brzinom prozuji na peronu, nije ni stao. Bio je to njihov superbrzi voz, koji se kreće brzinom od 320 km na sat. Kad sam seo u voz za Peking, očekivao sam na toj brzini drmusanje, međutim kompozicija bukvalno klizi. Razdaljinu do glavnog grada od 150 km smo prešli za manje od sat vremena.

Obišao sam Zabranjeni grad i Trg nebeskog mira (Tjenanmen). Na ogromnom trgu vojska i policija, sve se prati kamerama, puno turista i stranaca i polako prilaziš palati, koja je masivna gradnja sa ogromnim zidinama i kada prođeš kapiju, pored kanala sa vodom koja omeđuje palatu, ulaziš u baštu sa šumama, jezerima i jednom pokrivenom stazom, kojim se kretao car. Posle posete palati, obišao sam Sanlitung, moderni deo Pekinga, sa zgradama Adidasa od pet spratova, kao i drugim popularnim markama garderobe, a njih osvetljavaju u ritmu muzike koja se pušta sa razglasa. Imaju i ogromne fontane koje takođe rade po ritmu muzike, okolo su ogromne zgrade od pedesetak – sto spratova. Na povratku sam zakasnio na voz, pa sam se taksijem vratio u Langfang. U Pekingu sam posle bio više puta.

Zemljotres

U januaru sam doživeo i zemljotres od 4.8 Rihtera, sve se treslo, vrata su pucala iz štokova, ljudi su panično bežali dole na ulicu, nestalo je struje, pa sam i ja strčao dole. Posle dva sata sam se vratio u stan, kontaktirao kolege koji su rekli da ovo nije bilo ništa specijalno. Pa šta je onda specijalno?!

Povratak u Srbiju

U februaru 2018. godine, dok je trajala Kineska nova godina i škola nije radila, odlučujem da sa vratim u Srbiju, prijatelj Mongol mi je pomogao, kupio karte, organizovao je prevoz do aerodroma.

U Kinu bih se opet vratio, ali samo kao turista. Sad sam u fazi da uđem u neku drugu priču, da budem spona između predavača iz Srbije i kineskih škola, da osnujem firmu za to.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here