Prof. dr Jovo Radoš: Srozavanje jezičke kulture

"Svakodnevno svjedočimo kako se drsko razara istinsko biće srpskog jezika"

364
Foto: Slobodna Hercegovina

Možda ima prečih i prešnijih stvari u današnjem teškom i neizvesnom vremenu, od ove predočene teme, a čiji je smisao sugerisan samim naslovom.


Međutim, kako su jezičke nakaradnosti, kod nas, uzele toliko maha, a zločin prema jeziku postao sve prisutniji i očigledniji (posebno na televiziji), čini se da je opet potrebno podsetiti da fenomen jezika nije samo obična i nevažna pojava svakodnevnog života, već da predstavlja (po klasičnoj definiciji, koju je postavio još Aristotel) suštastvo čovekovog bitisanja.

Dakle, čovek je, kako veli H. G. Gadamer „živo biće koje ima jezik“ Jezik je istinsko središte čovekovog bića, odnosno, ključ sveta i vodič kroz njegov lavirint. On je hranitelj naroda (Vuk St. Karadžić), pa se, samim tim, ne sme uspostavljati stanje gluvoće prema iskvarenim i karikaturalnim nastupima raznih spikera, reportera, novinara i drugih poslenika u javnom obraćanju konzumentima audio-vizuelnih medija.

Njihovo svakodnevno kvarenje gramatike i dikcije, kao i uočljiv nehaj prema osećaju dobrog kazivanja, toliko su postali učestala pojava, koja para uši i kod mnogih slušalaca izaziva neprijatnost, a često i gnev. Pojedinci to doživljavaju kao svojevrsno primanje „šamara“, drugi, kao bolno bockanje sa televizijskih ekrana, a da je živ pokojni profesor dikcije na novosadskoj Pozorišnoj akademiji, Žarko Ružić, on bi odmah revoltirano zvao (i opominjao) radio i televizijske redakcije da prestanu da kvare duh srpskog jezika.

 

Spikeri se najčešće ne udubljuju u ono što govore, već mehanički čitaju tekstove, praveći lapsuse tipa „petrovaradinski post“, umesto „Petrovski post“ i sl. Sve je češće i prisutnije otegnuto i produženo izgovaranje samoglasnika (uglavnom tamo gde ne treba), čime kazana reč dobija sasvim drugo značenje (primera radi, reč grad, kao vrsta atmosferske padavine, tako izgovorena, upućuje nas na pomisao da je u pitanju grad kao urbana naseobina). To je, svakako, jedna od posledica napadnog umekšavanja govora, koji podseća na kućnu „maznu“ varijantu, čime akteri takvih kazivanja pričaju kao da im je marmelada u ustima. Oni nemaju potreban osećaj za metafizičku dimenziju jezika, niti urođen dar za njegovo ontološko poimanje, koje se može porediti sa nadarenošću prilikom istinskog doživljavanja sadržaja umetničkog dela.

Jezik sakate i razni brbljivci, koji gutaju slova i slogove, smandrljavaju reči, govore unjkavim glasom, ili sebi daju važnost kroz upotrebu neprirodnog rečeničnog ritma, u kome se prepoznaju strani uticaji. Dijalozi koji se vode na televiziji puni su nadvikivanja i preterane gestikulacije, kojima treba da se nadomesti očigledno predmetno neznanje, kao i umeće lepog kazivanja. Gubi se jasnoća i finoća izraza, pri čemu svaka budala govori šta joj padne na pamet.

Naše poznato fonološko pravilo: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“, učestalo i svakodnevno krše spikeri i drugi predstavnici Radio televizije Srbije, imenujući svoj studio kao ER-TE-ES, dok iza njih stoje ćirilična slova RTS. I nikom ništa.

Glumci, koji gostuju u raznim programima (a od kojih se očekuje skladno i izbrušeno kazivanje), u svom pokušaju da budu ležerni i spontani, uglavnom pokazuju oskudan fond reči, pun poštapalica i izlizanih fraza; krevelje se, prebacuju nogu preko noge, češkaju se iz uva…

Dakle, razni diletanti i debelokošci nemaju nikakvog smisla za umešnost govorenja i izražavanja, već nam mimikrijski, ili otvoreno (u ime moderne komunikacije), podmeću potrebu da ih sledimo. Njihove majstorije u „popravljanju“ jezika, jesu, ustvari, primeri njegovog kvarenja, koje se kamuflira potrebama sveukupnog Napretka. Drugim rečima, koristeći aroganciju umesto znanja, oni drsko razaraju istinsko biće srpskog jezika, namećući jezičke standarde po sopstvenom nahođenju.

Svakodnevnim demoliranjem jezika, oni gaze veliko i istorijsko delo naših starih, zamenjujući ga maglovitim i nerazumljivim žargonom. Zato imamo primere da televizijski reporteri imaju lošije izražavanje od ljudi iz unutrašnjosti, koje pitaju o određenim problemima, a koji pokazuju jezičku čistotu i nepatvoreno bogatstvo misli u svojim kazivanjima.

Revnosni slušaoci i jezički znalci mogli bi da navedu mnoštvo primera svakodnevnih gramatičih i dikcijskih grešaka na raznim televizijama i radio programima. Njihovo pobrojavanje bilo bi dugotrajno i (ovom prilikom) nepotrebno. Zato je smisao ovog teksta, pre svega, u tome, da još jednom skrene pažnju našoj kulturnoj i društvenoj javnosti na sve izraženije anomalije na području jezičke kulture, a koje prati primetno ćutanje i nebriga.


Pogledaj: Monografija „Gajdobra – nasleđe i savremenost“

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here