Dnevnik u selu neobičnog naziva: Bođani

492
Foto: Dnevnik/Radivoj Hadžić

Poslednjih petnaestak godina sve su veće tendencije odlaska stanovništva iz sela Bođani, koje se nalazi u opštini Bač, i to, može se reći, u jednom smeru, baš onako kako se u njega i dolazi i to samo iz suprotno, ujedno i jednog pravca, piše „Dnevnik“.


Bar je tako od 2015. godine kada je Hrvatska ušla u Evropsku uniju, te je malogranični prelaz na Dunavu ukinut, pa je Vukovar postao tako blizu, a tako daleko. Zbog ograničenja cirkulacije ljudi i trgovine sa inostranstvom, meštani Bođana više nemaju perspektivu, pa ni razloga da se zadržavaju u tom selu, osim ako baš nemaju kud drugo.

– Prvi nagli pad stanovništva je počeo nakon poplava 1965. godine, kada je voda stigla do samog sela – kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Bođani Ivica Dumendžić. – Tada su se ljudi više kretali ka inostranstvu, a sada ka gradovima. Recimo, do sredine šezdesetih imali smo 365 salaša u našem ataru i bilo ih je više nego numerisanih kuća u selu! Sad ih je ostalo svega desetak, a u Bođanima živi oko 750 duša.

Na jednom od tih salaša, tik uz nasip na Dunavu, živi porodica Čoti koja ima 14 dece, a najveći problem su im komarci koji dolaze sa smirajem dana. Ogorčeni što su mediji o njima pisali u lošem kontekstu – kako deca nemaju osnovne potrepštine za život, što nije istina, tvrde, kažu da ne traže nikakvu pomoć jer žele da rade, ali i da nije u redu što ne dobijaju dečji dodatak.

Kao i oni, i većina drugih meštana se bavi poljoprivredom i to najviše uzgojem soje jer ju je najlakše obraditi, dok ima i onih koji gaje lešnike, jagode, maline… Takođe, ima nekoliko domaćinstava koja drže krave i jedna farma koja ima sto grla, ali oni se „ubijaju od posla“.

– Nervoza izbija, besparica je, ne možeš zadržati stanovništvo jer nema posla, a mladi nemaju perspektivu – ogorčena je potpredsednica Saveta Draga Jergić, napominjući da je manjak autobusa i taksista još jedan veliki problem meštana Bođana. – Postoji autobuska linija samo za đake i to ujutru i u podne, a nekad smo imali direktnu liniju Beograd-Bođani! Sad niko neće da preuzme našu opštinu od prevoznika, a taksisti neće da voze samo jednu osobu, ili moraš da im platiš 600 dinara do Bača.

Na jednom od bođanskih salaša, tik uz nasip na Dunavu, živi porodica Čoti koja ima 14 dece

Kako bi se situacija u selu poboljšala, trebalo bi otvoriti neki pogon, makar u blizini, a koji bi zapošljavao ljude.

– Najgora je zima kad ljudi ne idu u nadnicu, pa selo propada jer nema ko da u njega investira, a s druge strane nema ni kome da se investira – pojašnjava Dumendžić kakav to začarani krug vlada u Bođanima. – Pritom, mi zavisimo isključivo od Opštine Bač. Mi smo kao malo dete, pa šta nam roditelji iz Bača uplate, uplatili su. Znate kako, vole nas ti roditelji ali nisu zaposleni, da tako kažemo, a imaju i mnogo dece…

 

Da bi se u manastir Bođani otišlo, mora se namenski krenuti u njegovom pravcu, jer se, po zatvaranju obližnjeg malograničnog prelaza sa Hrvatskom, kroz selo Bođani više se ne prolazi slučajno. Međutim, to ne sprečava iskonske vernike da makar nedeljom budu redovni na liturgiji, dok ima i porodica koji vole sa svojom decom da provode vreme u porti koju, kao i ceo manastir, održavaju i čuvaju samo tri kaluđera.

– Kod nas je obrnuta stvar, ovde nam se ne smanjuje broj vernika – kaže otac Zaharije, starešina manastira Bođani za „Dnevnik“. – Mi pravimo tamjan, kaširamo ikone, a proizvodimo i zanatsko pivo „Tri svetlosti“ s kojim još nismo zvanično krenuli. Svako pivo će po vrsti imati svoj naziv, za sad ih imamo četiri definisana. Radimo i tinkturu za vene, za upalu desni, propolis i slično…

U manastiru Bođani je od 2007. godine, a od 2003. je bio u manastiru Kovilj. Kako kaže otac Zaharije, zamonašio se 1998. godine jer je poželeo da ceo svoj život posveti molitvi. Sada, iako često dolazi u kontakt sa spoljnim svetom, najbolje mu je kad ne mora da ide van manastira, ali budući da nema unutrašnji poriv za nečim drugim osim za molitvom, onda mu ni vanjski svet nije prevelik izazov.

Bez obzira na sve nestašice, Bođani važe za najhumanije selo jer procentualno imaju najveći broj dobrovoljnih davalaca krvi. Osim toga, izuzetno su složni, kaže član Saveta i predsednik Fudbalskog kluba „Slavija“ Atila Horvat.

– Naizgled smo mi tako zapušteno selo, misliće neko, ali kad nešto uradimo, dogovorimo se i onda stvarno to bude urađeno ljudski – naglašava Horvat, ponosan što će njegov klub, od 28 aktivnih fudbalera koji se takmiče u opštinskoj ligi Bačka Palanka, za dve godine obeležiti vek postojanja. – Ja sam 22 godine predsednik kluba i prvi sam doveo ministra za sport i omladinu Vanju Udovičića koji je tada prvi put bio u Baču i došao kod nas. Kad je video kakva nam je ograda na terenu, odma’ je naredio da se da novac za sređivanje.

S druge strane, meštani Bođana najradije se sećaju starog bioskopa iz 1957. godine koji se nalazio na mestu gde su danas prostorije Mesne zajednice. Ta sala je služila i za koncerte, balove i igranke, te su se po potrebi sklanjale i nameštale klupe, a penzioner, momak od osamdesetak leta, Joza Dumendžić je prodavao karte i dovodio pevačke zvezde.

Aktivni i uspešni uprkos brojnim preprekama

U Bođanima godišnje bude svega sedam-osam intervencija zbog kojih se moraju angažovati vatrogasci, ali i u tim situacija, uprkos postojanju Dobrovoljnog vatrograsnog društva još od 1935. godine, moraju da zovu profesionalce u pomoć. Jedini razlog tome je nefunkcionalno vozilo, odnosno kamion koji je svojevremeno dovežen iz Sarajeva, a ima čak 56 godina. Međutim, to ne sprečava entuzijaste, 15 njih, da se okupe oko DVD-a i odlaze na takmičenja na kojima zauzimaju zavidna mesta, s obzirom na to da su prinuđeni da vežbaju na kamionima koji se nalaze u Baču ili Bačkom Novom Selu.

– Ne postoji šansa da dobijemo novo vozilo – kategoričan je komandir DVD Bođani Nebojša Alavanja, dok zbog fotografisanja otvara vrata kamiona kako se ne bi videla rđa. – Našli smo vozilo u Austriji po veoma povoljnoj ceni, ali tu je veliki problem s papirologijom i Euro3 normi, a baš je u dobrom i jeftinom stanju.

– Nekad sam spavao, a ide, tera film, a nekad sam gledao i po dvaput jedan isti – priseća se deda Joza i tada starijih komšija koji su bežali iz sale kad bi na platnu krenuo voz „ka njima“, kao i čuđenja otkud more (i to crno-belo) u Bođanima. – Sve ja pamtim! Mi smo svi složni bili ovde, mogao si da praviš šta hoćeš, samo kažeš i celo selo je tu. Ja sam napravio celo jedno naselje. Jako se lepo živilo, bolje nego sade, sad je sve to nešto napeto, teško, stegnuto, da to nije normalno. Ti više nemaš ovde ljudi, nema naroda, pa nemaš s kim ni da se svađaš, ni ne svađaš, nema nas, ali lepo se slažemo. Sad imam 12.000 poljoprivrednu penziju, spajam kraj s krajem, da mi nije arende, ne bih mogao da živim, mogao bih da obesim zube na pajantu, a nemam i’, u tom’ je stvar! Imam samo jedan, i to ga čuvam ko oči u glavi…


Pogledaj: Manastir Bođani – posle liturgije u prelepi vrt

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here