Korona nije pobedila Festival

FEP 2020

240

Ovogodišnji Festival ekološkog pozorišta je bio drugačiji, ali i sličan prethodnima, zbog poznatih razloga. Razgovarali smo sa direktorkom festivala, pozorišnim režiserom Sonjom Petrović.


Kako su tekle pripreme za organizovanje festivala, obzirom na tekuću epidemiju KOVID-19?

– Nikad teže. Nikad neizvesnije.  Kako se situacija sa pandemijom u zemlji menjala tako smo mi menjali koncept Festivala. Ovaj koji se desio na kraju je bio sigurno 15ti plan po redu, ali važno je da se bar jedan od njih realizovao. Najteže mi je bilo iznova svaki koncept i plan u koje je uloženo vreme, trud i znanje staviti u fioku i reći; ajmo dalje.

Da li ste ove godine imali inostrane umetnike?

– U selekciji koju je trebalo da objavimo u martu mesecu ove godine bilo je ukupno 12 predstava od kojih su čak 10 bile inostrane. Bili smo presrećni što se stvorila prilika da ugostimo Island, Nemačku, Italiju, Rusiju i mnoge druge. Nakon što se situacija sa mogućnošću tj. nemogućnošću mobilnosti promenila, morali smo da otažemo ova gostovanja sa idejom da to bude selekcija za sledeću godinu. Drugi plan je bio da u selekciji ostanu samo predstave iz Srbije i regiona (Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija), međutim i taj plan se izjalovio vrlo brzo nakon neke od niza odluka Kriznog štaba. Zaključno su na FEP-u gostovale samo predstave iz Srbije, pored svog našeg napora i intuzijazma da se ova lista proširi i na druge zemlje. Ovaj put program nije diktirao naš entuzijazam nego mogućnosti izazvane nekom višom silom na globalnom nivou.  A druga tema, možda nekom drugom prilikom, je to da je produkcija predstava za decu u Srbiji nemerljivo lošija od naših suseda. Ove koje smo mi izabrali svakako iskaču iz kalupa stvaralaštva za decu i mlade u našoj zemlji.

Preduzeli ste sve mere zaštite od infekcije?

– Odluku da se ipak održi onlajn FEP doneli smo nakon suočavanja sa činjenicom da je držanje velike grupe dece na konstantnoj fizičkoj distanci sa nošenjem maski skoro pa nemoguće. Naša ciljna grupa su deca predškolskog i nižeg školskog uzrasta. Pratili smo situaciju sa vrtićima i nižim razredima osnovne škole i videli da su i tamo podeljeni u manje grupe od po petnaestoro dece – nije nam bilo najjasnije kako je moguće da bude dozvoljeno da sad mi dovedemo njih 500 i garantujemo da se neće vrpoljiti, skidati maske. Takođe su bile u pitanju i logističke i infrastrukturalne mogućnosti. Shvatili smo da nemamo kapacitete da odvojimo decu u gledalištu na metar i po, a da sedne njih minimum 300 (što je prosek broja dece na svakoj predstavi na festivalu). Ta odluka bi za nas značila da moramo da biramo po 30 dece koja će pratiti FEP. Ne želimo da od FEP-a napravimo elitističku umetnost koja je dostupna samo odabranima; zato ni ovo nije bila opcija. Vodili smo se  odlukom da je zdravlje i bezbednost naše publike na prvom mestu, ali i da smo dužni da ih ne uskratimo za kulturni sadržaj iz bilo kog razloga, jer detinjstvo ne može da se otkaže ili odloži, ono je tu; kako je to Kotorski festival pozorišta za djecu lepo rekao: Sve je stalo, samo deca rastu!

Predstave je uživo gledao samo dečiji žiri, tj. njih sedmoro. Svi su nosili maske i pridržavali se svih propisanih mera, ostali nebrojeni auditorijum mogao je da gleda FEP iz svojih domova.

Ove godine smo i umesto štampanog programa imali mobilnu aplikaciju na kojoj su svi mogli da se informišu o programu festivala. Na aplikaciji je mogao da se prati FEP i glasa za najbolju predstavu. Jako nam je važan ovaj segment koji smo uveli jer nas on dovodi korak bliže ka ideji o ziro vejst (zero waste) konceptu Festivala. Ovo je sigurno nešto što će imati budućnost na FEP-u i kada ne bude ovakva situacija.

 

Kako ste organizovali on-lajn FEP?

– Organizacija ovog izdanja FEP-a za nas je podrazumevala nove veštine, adaptaciju, prilagođavanje i izlazak iz konfor zone u koju smo se posle dugog niza godina poprilično uljuljkali. Imali smo više posla u predfestivalskim aktivnostima nego za vreme samog emitovanja. Podrazumevao je detaljnu i mukotrpnu pripremu, snimanje, analizu, učenje… Insistirali smo na tome, da ne puštamo snimke predstava, nego da se oni emituju uživo i da se snimaju u sistemu sa više kamera sa prethodno planiranim rediteljskim smernicama.

Pozorište, iako je u ovom slučaju na internetu, ne sme da izgubi trenutak u kom se događa i stvara. Trenutak u kome nastaje taj kontakt sa publikom koji nema ni jedan drugi medij – zbog kojeg na kraju krajeva i opstaje.

Koje ste prateće programe imali?

– Osmislili smo način na koji će biti prikazane radionice. One su ranije snimane u formi nekakvih tutorijala u kojima su deca mogla da nauče kako se opažaju i crtaju biljke (BOTANIČAR=UMETNIK), šta je tehnika PAPIR MAŠE, kao i koje hemijske eksperimente mogu da sprovedu u svojoj kući zajedno sa svojim roditeljima (FEPOVA MALA LABORATORIJA). U studiju je bila naša novinarka Isidora Marković koja je razgovarala sa glumcima, organizatorima i osnivačima, na terenu naš super heroj reporterko Nikola Milaković. Po prvi put je zasedanje dečijeg žirija bilo javno i to je nešto što bismo i posle ove situacije voleli da ostane praksa. Pre samog festivala počela je akcija SREĆA OD SMEĆA, u okviru ove ekološko-humanitarne akcije naši sugrađani su donosili otpad (plastiku, limenke, staklo, čepove, papir, elektronski otpad), a novac od reciklaže namenjen je jednoj socijalno ugroženoj porodici iz Bačke Palanke. Trenutno čekamo informaciju o tome koliko kilograma otpada smo skupili tj. koliko novaca ćemo proslediti u humanitarne svrhe. Takođe smo na ovogodišnjem FEP-u predstavili regionalni projekat  „Od malih nogu”, u kome učestvujemo. Zajedno sa partnerima iz drugih zemalja zalažemo se za afirmaciju pozorišta za decu i mlade.

Da li ovaj prinudni spoj drevne pozorišne umetnosti i moderne audio-vizuelne tehnologije daje neke nove smernice?

– Naravno. Kada postavite kamere u pozorište to postaje drugi medij i od toga se ne sme bežati. U pozorištu mi biramo koga pratimo i šta „zumiramo”, ovde to kamera radi umesto nas. Zato je važno da postavka kamera i izbor uglova kamere i kadrova prati priču i radi u korist predstave, a ne protiv nje. Pozorišni ljudi se najviše boje tri stvari: administracije, marketinga i tehnologije.  Ovo treće im je sada došlo onako iz prikrajka kada ga  niko nije ni očekivao. Tehnologija u pozorištu nije dočekana raširanih ruku, niti će ikada, ali plašim se da trenutna situacija demonstrira da ćemo je ne prigrliti, nego ćemo joj plakati na ramenu. Pozorišta nisu radila šest meseci, to više nikada ne sme da se dozvoli. Ako je tehnologija jedini ključ za postojanje pozorišta onda moramo naučiti da koristimo njene mogućnosti i okrenemo ih u svoju korist. Hoću da kažem; nismo srećni, ne tvrdimo da je to bolje ili isto, ali je bolje od ničega.  Zato ceo ovaj FEP u skladu sa sloganom „Dragi budući ja…” smatram jednim eksperimentom neophodnim za spremnost na budućnost. Verujem da je sve ovo za nas pozorišne umetnike jedan prinudni, ubrzani kurs poznavanja tehnologije koja nam je više nego potrebna, posebno kada govorimo o pozorištu za decu. Današnja deca se rađaju u svetu sa hologramima, robotima, 3D filmovima, koriste tač skrin, a mi im uporno u ruke guramo olovku. Možda je olovka prevaziđena, možda je „klasično” pozorište za decu prevaziđeno, možda je vreme za nove forme, možda te forme uopšte ne podrazumevaju ubistvo smisla. Možda…

Kako su se volonteri snašli u ovoj vanrednoj situaciji?

– Zbog svima jasne sile prilika ove godine i broj volontera je morao da bude manji. Umesto njih 200 ove godine je to bila mala grupa od 30 ljudi. Mala, ali snažna, hrabra, vredna, kao da ih je 200. Svake godine  me oduševi činjenica da u našem gradu ima toliko dobre dece, mladih ljudi, spremnih da pomognu svojoj zajednici; svojim rukama, svojim intelektom, svojim postojanjem. Oni čine FEP, zbog takvih vredi raditi sve ovo.

Generalna ocena ovog neobičnog FEP-a.

– Ja mogu samo da kažem da sam istinski ponosna. Pre svega na sve članove organizacije koji su pokazali spremnost da se prilagode zarad viših, mogu reći apstraktnih ciljeva, a onda i na publiku. Za jedan dan imali smo više od 1200 pregleda, ako uzmete u obzir da negde i više dece pratilo FEP na jednom uređaju – onda se taj broj uvećava.

Nismo odustali. FEP se desio. I te kako se desio. Postavio je nove standarde i dokazao da mu niko i ništa ne može.  Da opstaje uprkos svemu i pronalazi način da dođe do svoje publike, a to je valjda i poenta. Posle ovoga što smo uradili, ja sam sigurna da ova grupa ljudi može i pozorište da sagradi ako treba; a treba. Sizifovski je, ali sami smo birali i nije nam teško.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here