Cvrcina bara

1886

Nikako ne znam po kom je Cvrci dobila ime, ali mora da je bio neki lola opasan, jer se i kafana pored zove „Cvrcina kafana“.


Možda joj to i nije pravo ime, jer kako se koji vlasnik menjao kačio je gore neku svoju tablu sa nazivom, pa je tako jednog leta ispred nikla razvučena ljubičasta tenda i tabla iznad nje iste boje sa natpisom “Promenada”.

Nestali su preko noći stari stolovi u bašti sa rasparenim stolicama i kockastim stolnjacima, tu i tamo progorenim nekim cigaretama. Zapričaju se ljudi, pa se promaši plehana pepeljara i ugasi se pored malo.

Osvanula je i ukrasna ograda oko bašte, onako izuvijana od nekog gvožđa, u neke kao talase i istom bojom jorgovana ofarbana. I sve je bilo jako lepo. Svirala je i fina muzika. Tu pored nje moraš proći uvek kad ideš na Dunav.

U neke vrele julske noći da izduvaš glavu od varoške vreve ili da sa nekom određenm osobom ćutiš na klupi i brojiš svetla preko na Iločkoj tvrđavi.

Gotovo se sapleteš u hodu o to mesto. Ali džaba, niko nije znao gde je ta “Promenada” kad se kaže da se ide do Dunava, pa će se svrnuti tamo na piće. “Ma, u Cvrcinu kafanu…” Tako se na kraju objasni.

 

I taj njen novi ljubičasti sjaj je trajao čitavo jedno leto. Niko nije tu posebno kriv. Nikako se nije moglo navići na taj novi glanc stare birtije. Ljubičasta farba je spirana polako sa prvim hladnijim, septembarskim kišama, bledela lagano kao i svaka drečava boja. Kako su dunule jesenje košave sklanjana je i tenda i ograda. Na kraju je skinuta i tabla sa imenom.

S proleća se počela, ispod one farbe, pomaljati stara boja drveta kvašena nekim davnim pljuskovima, vlagama, samalo zelenkastog tona što je vukao nijansu od bare preko puta.

Onda su i vrane počele doletati ponovo na drvo, koje oduvek raste tu i pravi sasvim dobar hlad i bez ikakve tende. I sve je ponovo došlo na svoje. Početkom aprila izbačena su ispred i ona stara četiri stola, na radost starih, redovnih mušterija, onih od pre ljubičastih tonova.

I opet je iz nje izbijao onaj poznati opori miris stare prekaljene kafanske frajle. Kuvala se domaća kafa, sipana u bele šoljce sa plavom crtom, kakve je imala svaka poštena kafana tog vremena.

A bara…

Bara je opet bila najlepša moguća dekoracija i istureni deo kafanske bašte bez ograde. Jer kad se zavališ i pružiš noge dok pijuckaš ‘ladni špricer, pivo ili tu kafu, gledaš ravno u trsku, palacke i razne druge barske ukrase, u divlje patke kako se brčkaju sa klincima, časte svoje goste labudove nekim specijalitetima sa svoje vodene trpeze.

Tad shvatiš da nije lud bio taj Cvrca što je baš na tom mestu kafanu otvorio. U tih par koraka, koliko deli stolove od vode, stane čitava jedna prava filozofija, koju su neki mudraci pisali u debele knjige.

Sve što možeš kupiti novcem, nije skupo.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here