Свет 31. октобра прославља фамозну Ноћ вештица, која је посвећена келтском паганском божанству. Првог новембра Келти су обележавали почетак Нове године, крај сезоне сунца и наступање периода мрака.
Друиди, келтски свештеници, дан пре своје Нове године – 31. октобар сматрали су Даном мртвих када је граница између овог и оног света најлабавија и тог дана изводили важан ритуал. У то време је, како се веровало, устајао Шаман – бог мртвих који је одлучивао о судбини душа умрлих у претходној години. Келтски пагански свештеници градили су огромне ломаче где су се људи окупљали како би спалили усеве и животиње као жртве келтским божанствима. У току прославе носили су костиме, углавном од животињских глава и коже.
У 19. веку овај ритуал маскирања раширио се свуда по свету, па га нажалост можемо видети чак и данас код наших младих којима је посебно интересантно да тог 31. увече (када се код нас празнују свети апостол Лука и свети Петар Цетињски) одржавају разне журке – маскенбале за “Хелоувин”. Како није први пут да Срби забораве своје старе обичаје, а прихвате туђе, данас се ретко у ком месту у Србији може видети да млади практикују наш празник ког такође карактерише прослава под маскама – такозване Покладе или Мачкаре.
Корени Поклада су пагански и везани су за обележавање култа Сунца. Данас се покладе углавном везују за почетак хришћанског обележавања поста. Славе се чак три пута годишње, последње недеље пред пост, па тако имамо Божићне покладе, Велике Беле или “сирене” (ускршње) покладе и Петровданске покладе. Покладе су дан за праштање и весеље. Сматрало се да у период поста треба ући без греха и помирити се са свима са којима смо се посвађали, како би пост започели „очишћени“.
Народна веровања су повезивала период поклада са повећаном опасношћу од злих сила и вештица, од којих се народ штитио на симболичне начине, рецимо белим луком или паљењем обредних ватри („олалија“). У Хомољу је постојао обичај прескакања ових ватри и играња око њих. На Косову су неке покладне поворке симболизовале свате Краљевића Марка. Покладе се састоје од поворки маскираних играча које уз буку и свирку обилазе насеља и изводе различите радње магијско-забавног карактера. Маскиране поворке певају, а сељани их даривају месом, сланином, колачима, јајима… Маске су се најчешће правиле од тикве, бундеве, перја, белог платна… Иако се у нашим Покладама, како смо видели, може наћи све што и у фамозној Ноћи вештица – маскирање, бундеве, даривање слаткишима, паљење ватре… српска омладина радије одлази на журке 31. октобра прослављајући празник Келта ког је Запад злоупотребио да направи још један потрошачки рај за све продавце.
У нашем народу још увек се памти изрека “Боље земљу продати, него обичај изгубити“. Та реченица је, по свему судећи, остала само старима за памћење.
