Jovana Kešanski izdala je svoju prvu knjigu „109 pletenica“. Pored veoma zapaženih kolumni u listu „Nedeljne novine“, ona je dugogodišnja kolumnistkinja, novinarka i autorka na portalu Luftika.rs.
Njene kolumne, izazivajući sve osim ravnodušnosti, otrežnjuju ne samo Srbiju, već i region. Za Jovanu, ovo je zaslužena prilika da se ceo dosadašnji, uglavnom onlajn rad, manifestuje u fizičkom obliku – knjiga u rukama čitaoca. Sa posvetom.
– Nisam ushićena kao „šiparica”, jer sam retko kad pod tolikim ushićenjem, ali sam onako duboko, najdublje ponosna na sebe – rekla je Jovana.
– Knjigu sam izdala samostalno, što je podrazumevalo da se osim pisanjem, pozabavim i drugim, više tehničkim, ali neophodnim stvarima. Nisam imala urednika, tako da sam se sama bavila skraćivanjem, slaganjem po nekoj hronologiji, unosila lektorske izmene, radila na prelomu…
Kada imate izdavača, imate i tim koji sve preuzima na sebe, a kad ste samostalan izdavač to ide mukotrpnije, duže. Ova knjiga sam ja. Moji strahovi, preispitivanja, padovi, podizanja, krvarenja… Regularna i ona preko svake mere. Moja upetljavanja. Priče su nastale u periodu od 2016. do 2020. godine. Neke su objavljivane, ali većina nije.
– Dugo sam spremala knjigu. Baš sam juče napisala nekom: porodih je konačno i to bez epidurala. Samo što sam je nosala u glavi, kostima i duši duže od devet meseci. Recimo godinu i po, dve – iskrena je Jovana, dodajući da je odugovlačenja bilo samo onda kada je trebalo provoditi vreme sa ćerkom, a to je, kako kaže, jedino što ne sme da čeka. Iako je maštala o tome da će biti izveštač iz Afrike ili sa ratnih poprišta, stvarnost ju je „ošamarila” tom silom, da je ona počela da uzvraća udarce, nemilice.
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
– Kada sam shvatila da su samo starlete, sise, krimosi i dupeta čitani i gledani, odlučila sam da se okrenem pisanju i rezanju gnojave stvarnosti oštrim nožem. I okrenula sam se menjanju sebe da ne bih umrla od tog gnoja što curi po stvarnosti, i to je momenat u kom sam odustala od utopističkih devojačkih snova. Moja očekivanja od knjige prvenca okrenuta su čitaocima i njihovim emocijama. Ako neko čitajući „109 pletenica” uspe bar malo da upozna sebe, razgrne neko šipražje u koje je sklanjao sve što ne želi da zna o sebi, malo se trgne, dobije na hrabrosti, progleda, napravi makar i pola metra pomak… ja ću biti zadovoljna.
– Velika očekivanja kvare mir, zadovoljstvo, odnose, ljubav, donose razočaranost. Knjigu sam pisala jer volim da pišem, volim kad ljudi reaguju na to, kad mi jave da sam ih trgnula, rasplakala, naterala da naprave korak… pišem jer tako imam crno na belo ko sam, šta me plaši, čemu stremim, od čega sam sazdana. Pisanjem sečem sebe pa se sastavljam.
Jovanini tekstovi često imaju efekat hladnog tuša na društvo i pojedince uronjene u surovi kapitalizam, korupciju i devijantnost, te atmosferu gotovo potpunog odsustva empatije. Iako su teme koje Jovana bira zaista široke, uvek i svuda, u centru njene pažnje je pojedinac, porodica i pitanje – gde to srljamo i u šta se pretvaramo.
Na društvenim mrežama okupila je, moderno rečeno, armiju svojih fanova i vernih čitalaca. Iako bi joj na toj popularnosti mogli pozavideti i poznatiji pisci, Jovana je i taj prostor učinila potpuno ličnim, pa tako vrlo često na svojoj FB stranici sa pratiocima razmenjuje utiske, mišljenja, ali često i polemiše o iznetim stavovima. Ona toliko posvećeno i žustro ulazi u debate sa čitaocima, da u toj razmeni mišljenja i kritika pronalazi teme za nove tekstove i osvrte.
Neki bi rekli da Jovana ne trpi kritiku. Ona o tome kaže sledeće:
– Nekad poludim, a nekad iskuliram… Dobar deo ljudi postao je navučen na zabadanje nožekanje u leđa iz nepoznatih razloga, zajedljivi su, traže dlaku u jajetu, ne vide suštinu, bave se time da li sam stavila tačku na dobro mesto i kršim li pravopis. Bavljenje drugim, umesto sobom je traćenje dragocenog vremena. Moja reakcija na neke kritike kroz nov zapis nije sujeta, nije pravdanje, niti gubljenje živaca na „nebitne ljude”, već više neko usmeravanje svetla na taj nož i tu osobu koja ga drži i na tendenciju jednog broja ljudi da širi zajedljivost i skoro pa mržnju.
– Sreća je što ima još uvek velikih, divnih, hrabrih, mudrih ljudi bez kojih bi odavno bili zatrpani u tunelu bez potrebnog svetla na kraju. U planu mi je da me niko u skorije vreme ne zatvara u kuću od 17 časova i zabrani mi kretanje. Posebno uveče kada šetam pustim ulicama i regenerišem se. U planu mi je da imam slobodu. Užasno se osećam kad imam zabrane. Savesna sam, poštujem pravila, distance, maske, sve u redu, ali ne umem da se izborim sa ograničavanjima kretanja i katancom na vratima. Čoveku uzmeš slobodu, uzeo si mu sve.
– Izgleda da ćemo planirati život na osnovu „navedenih brojki”. Razmišljam, doduše, da se pojavim ispred neke pijace ili na Trgu u Beogradu… Na nekoj livadi, to je okej, tu nam ne mogu ništa – otkriva nam Jovana svoj plan “B”.
Kompanija Dijamant, čiji je Jovana bloger, finansirala je štampanje celokupnog izdanja. U golemom poslu izdavanja knjige, kako kaže, „do koske” su joj pomogli i lektor Natalija Kantar, Aleksa Vukojević koji je radio prelom i Dragana Nikolić, koja se pobrinula za sjajan dizajn korica.
Nakon uspešnih promocija knjige Jovane Kešanski „109 pletenica“ u Novom Sadu i u Bačkoj Palanci autorka je „Nedeljne novine“ rekla: – Na obe promocije postojale su dve različite energije, ali obe jake, žive, i što je najvažnije cirkulisale su između mene i publike. Ponosna sam što sam u oba grada imala vrlo posećene promocije i srećna sam što imam toliku podršku, nisam sama. Niko nije sam, iako nam se često tako čini. Hvala svima koji su bili u „Fontani“ u sredu, pamtiću to veče.
