U godini kada Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih Bačka Palanka obeležava jubilej sedam decenija postojanja, razgovarali smo sa najstarijim članom ove organizacije 86-godišnjim Josipom Majorom.
MOSS Bačka Palanka je osnovana 15. aprila daleke 1950. godine, a Major je član organizacije od prvog dana. Kao dvogodišnje dete je izgubio vid na desno oko, a na levom mu je ostao mali ostatak vida koji je vremenom sve više i više propadao.
Tog 15. aprila 1950. godine je pokrenut Kurs za radno osposobljavanje slepih za opštine Bač i Bačka Palanka. Josip Major se priseća tih prvih dana u organizaciji.
– Tada smo se mi slepi i slabovidi obučavali u korparsko-metlarskom zanatu i radili smo u tadašnjoj Korpari. Na početku rada naše organizacije bilo je 80 članova, a mi mlađi od 18 godina smo dobijali pakete, a bili smo u Internatu sa Udruženjem gluvih. Prva godina je bila jako teška.
– Kako su godine prolazile, članstvo u Savezu je raslo do sadašnjih 185 članova. Naša organizacija je imala i biblioteku sa čitaonicom, ali je poplava uništila sve knjige. Dva puta nam je poplava uništavala arhivu. U Korpari sam radio do 1964. godine kada se ona zatvorila, a ja sam otišao u penziju. Moram da kažem da sam imao mnogo problema za odlazak u penziju jer se u to vreme nije moglo otići sa tako malo godina, a ja nisam imao ni 30. Tri puta sam išao na komisiju, ali sam na kraju ipak penzionisan, priča Major.
[rev_slider alias=“slider-3″][/rev_slider]
Sagovornik Nedeljnih novina se priseća i nekoliko anegdota iz ovih sedam decenija rada organizacije.
– Igrali smo jednom šah sa gluvima i tom prilikom se potukli, mislim da je to bilo 1948. godine, tada smo bili mladi. Naravno, mi smo bili jači i od tada nas gluvi nisu više dirali. Jednom smo pedesetih godina igrali mali fudbal sa fudbalerima „Bačke“ koji su nam pozajmili dresove.Tom prilikom smo sakupili 20 hiljada tadašnjih dinara što je bila značajna svota, priseća se Major i navodi da je tu bilo još puno anegdota, ali ne može da ih se seti.
Najveći problemi slepih i slabovidih su ograničeno kretanje iako značajan broj njih nosi beli štap. Oni koji imaju ostatak vida mogu da se snađu i bez štapa, ali Josip Major ističe jednu stvar.
– Sada mi je jako teško da dođem u Savez u moju drugu kuću. Sada se jako teško samostalno krećem, pa me ćerka povremeno dovede u Savez jer sve manje i manje vidim, ali se ne predajem. Dok sam mogao da se samostalno krećem, na putu od kuće do Saveza su mi pomagali sugrađani, tu ne mogu da grešim dušu. Pomagala mi jedna radnica iz trafike da siđem niz stepenice na uglu Jugoslovenske armije i Uske ulice.
– Problem su mi u letnjem periodu predstavljale i bašte kafića u Uskoj ulici, ali srećom su mi dobri sugrađani pomagali.
Major je jedno vreme bio i predsednik organizacije slepih i slabovidih u Bačkoj Palanci,
poznaje Brajevu azbuku, zna da čita i piše na Braju, a obučen je i u nošenju belog štapa.
Problemi slepih i slabovidih su opšte poznati, nedostatak zvučnih semafora, taktilnih staza, nepristupačnost mnogim objektima, ali je svakako najveći problem zapošljavanje, jer su mnogi poslovi koje su slepi mogli da rade sada ukinuti.
Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih Bačka Palanka danas organizuje razne radno-okupacione radionice kojima daje podršku i Josip Major.
Pogledaj: Obeležili Dan prve brigade kopnene vojske
