БАЧ – Најбољи тренутак да неко стигне у Бач, административно срце истоимене општине Јужнобачког округа, јесте лепи сунчан сумрак или неко свитање. Тад путник не зна да ли је залутао у неки бајку сплетом срећних прилика.
С пролећа све се овде зазелени од набујалог растиња, тими снег покрије оштре обрисе грађевине, док јесен донесе загонетну измаглицу киша. Међутим, у свакој сезони једно остаје непромењено – Бач је прича о човеку и тлу, као извору хране, захваљујући оближњем Дунаву и његовој плаховитој и плавој притоци Мостанги. То је прича о комаду војвођанске земље где су се развијали копнени путеви комуникације још од праисторије, док споменици попут Тврђаве Бач и Фрањевачког самостана служе да путника, али и локалног становника подсете на све што се од тада дешавало.
– Овде су настале прве седелачке културе у Европи, пружајући се ка данашњим Оџацима и Каравукову на северу, и Младенова и Карађорђева на југу – објашњава др Славица Вујовић, конзерваторка и начелница Архитектонског сектора Покрајинског завода за заштиту споменика „Петроварадин“. Ова територија се данас, захваљујући свеобухватним истраживањима посматра као културни предео Бача са окружењем. Налази се на прелиминарној Унесковој листи Светске културне и природне баштине, а шири простор Бачко подунавље – Унеско је већ уврстио у програм „Човек и биосфера“.
До тог значајног погледа са стране на вредности Бача не би дошло, да данашњи становници нису одржали континуитет у љубави према свом месту. На основу тога, Покрајински завод је покренуо међународни интердисциплинарни пројекат „Векови Бача“, финансиран добрим делом од Европске уније, која га је 2018. године оценила „чистом десетком“ због приступа очувању наслеђа, обнове Тврђаве Бач, али и посвећености развоју традиционалног начина живота на равничарском и мочварном терену леве обале Дунава, где културни диверзитет сведочи прожимање култура у континуитету дуже од осам миленијума.
У склопу тог пројекта, отворен је едукативни центар и две музејске поставке, где се каже и да су прастановници Бача искористили предности плавог алувијалног терена за зачетак европске пољопривреде. Праисторијске заједнице су на том простору сејале претече данашњег жита, не запостављајући риболов, лов и сточарство, чиме се становништво бави и сада, користећи све погодности и гена и терена.
Исти ти географски услови допринели су да Бач са окружењем постане део Паноније Секунде у време цара Јустинијана Првог, императора Источног римског царства са претензијом на освајање Запада и Африке. Плодна равница била је предмет освајачке пожуде и Монгола, иако је ово ратничко племе више занимало пљачкање и пустошење краљевског града, што је Бач био за време владавине угарске династије Арпадовића, или Арпада, све до те кобне 1241. године.
Променљивом ратничком срећом, области су се поново докопали Угари, па Роберт Анжујски, први мађарски краљ из лозе Анжујаца, коме су тепали Мудри, подиже Тврђаву између 1338. и 1342. године. А она се дозиђује у потоњим вековима, у ритму претходних разарања.
– Основни материјал за изградњу утврђења била је опека, али су коришћени теракота и камен за израду довратака, допрозпорника, конзоле и других украсних елемената – у помоћ око разумевања шире слике опет прискаче Вујовићева. Веома редак у Војводини, камен је допреман и уграђиван да би се истакла финансијска моћ градитеља и тежња за важећим уметничким дометима, како она објашњава.
Од тог времена Дунав се мало скрасио у свом кориту углавном због вишевековног труда на регулацији вода и одбрамбених насипа, али је у доба настанка Тврђаве Бач, она била опасана водом са свих страна. Тврђави се прилазило покретним мостовима, па се фортификација зове још и Воденим градом по древној, а још увек актуелној класификацији.
Мохачка битка, вођена 1526, године између угарске војске на челу са Лајошем Другим, и турске, под вођством Сулејмана Величанственог, била је пресудна да Бач постане део Отоманске империје. Из турског периода потичу и описи бачке Тврђаве у путописима чувеног хроничара 17. века Евлије Челебије, када Бач постаје део сегединског санџака.
Међутим, буна Френца Другог Ракоција, завереника против Хабзбурговаца, негде између 1702. и 1704. године дошла је буквално Тврђави главе, јер је тада лишена кровова. Од минирања су пострадали и Донжон кула и друге куле и палате, као и спољне зидине. Тако тврђава губи своју функцију, а бива неодбрањена од локалног народа који је почео да развлачи камен и опеку и од њих гради свакодневне објекте, што је судбина свих напуштених утврђења.
– Руинирање је трајало све до стицања статуса споменика културе који Тврђава добија непосредно после Другог светског рата – Вујовић истиче. Али, невоље Тврђаве престају тек 60-их година прошлог века, када крећу и прва археолошка ископавања, а затим и обнова. У овом замаху, она добија завршну, пету етажу и кров, али су то и даље били само остаци средњевековне целине. Тек интезивирањем радова кроз пројекат „Векови Бача“ дефинисан је коначни облик комплекса, а тврђави дата нова, одржива намена, да подучава путнике о прохујалим временима и да као едукаторе и водиче упосли људе из локалне заједнице.
Али, „Векови Бача“ не би били тако високо оцењени од Европске уније, да у овом пројекту нису и манастир Бођани и Фрањевачки самостан, јер тек сви заједно сведоче о сложености историје. И појединачни сегменти су комплексни, па Фрањевачки самостан обједињује цркву посвећену Узнесењу Пресвете Богородице и конаке, наткривене заједничким кровом клаустаром, чија изградња почиње још почетком 13. века, и који трпи исте недаће као и Тврђава.
Стога чува трагове позне романике и ране готике, али и исламске уметности, јер је век и по био џамија, о чему говори сачувана михрабска ниша у јужном зиду. Фрањевачком манастиру раскош барока даје финални печат, док је овај део древног Бача имао посебну улогу у формирању његове до данас очуване урбане матрице.
– Значајан допринос бољем познавању архитектуре и живота ове целине дала су истраживања која су уследила након открића остатака фресака Распећа Христовог са Богородицом 2011. године, на јужном контрафору цркве, који је био уграђен у зид звоника – додаје Вујовић. На каменој сокли тог подупирача зида пронађена су сведочанства о страдању и обновама храма, који су сада видљиви захваљујући презентацији места налаза фреске, али обимнија истраживања комплекса тек предстоје.
И манастир Бођани говори о вековном трудуда се плодно тло духовно издигне и делимично потпада под легенду о извесном трговцу Богдану из Далмације. Изненада ослепевши, Богдан је наводно стао крај извора у близини данашњег храма, и заветовао се Богородици да ће подићи цркву, ако му на свој волшебни начин врати вид, што се по легенди и догодило.
Манастир је страдао у османским освајањима, али и поплавама, да би постојећа црква, као четврта у низу била сазидана 1722. године. Данас га настањују монаси који имају задужење да сваком путику све појасне. У сличној врсти обавезе данас живи цела заједница, једино што је одговорна својој историји.
– Кроз упоран рад на истраживању, конзервацији и увођењу нових садржаја доприноси се увећању вредности овог места и споменика културе од изузетног значаја, где се сада нуди могућност учења, стицања нових искустава, истраживања, сусретања, размене мишљења и креативности – каже Славица Вујовић.
Текст је објављен у специјалном издању „National Geographic Srbija“ и Туристичке организације Србије, „Дунавом кроз Србију“.
