Biciklom kroz Vojvodinu – Karavukovo, Vajska, Bođani i Plavna

967
Foto: Mapio

Postoje tri legende kako je Karavukovo dobilo ime. Prema prvoj, kad je Sulejman Veličanstveni pošao na Beč, gladni vukovi napali su deo turske vojske koja je zaostala.


Turski zapovednik, očajan što sporo napreduju, šalje izveštaj o napadu vukova na njegov odred baš u reonu današnjeg Karavukova, kazujući da se ovde sve crni od vukova.

Prema drugoj legendi turski odred je krenuo iz tvrđave Bač u tvrđavu Erdut. Zbog jake zime Turci nisu uspeli da pređu Dunav i ostali su da prenoće u šumi na obali. Sledećeg jutra su ih na tom mestu napali vukovi, te su zbog toga to mesto nazvali Karavukovo.

Treća legenda nije vezana za Turke, već za dunavske gusare. Na levoj obali Dunava nekada se nalazila hrastova šuma kroz koju je prolazio put do mesta gde se nalazila skela. Po ritovima, močvari i šumi sa ove strane reke, krili su se odbegli dunavski gusari koji su napadali i pljačkali “kao vukovi”.

 

U ovom, nekada velikom, čisto nemačkom selu, danas žive potomci kolonista doseljenih sa juga Srbije, ali većina mladih ljudi otišla je iz sela. U centru mesta i dalje dominira Crkva Sv. Martina, danas napuštena i devastirana, od inventara su ostale samo klupe. Izlazim iz Karavukova, vozim bicikl uz Dunav, promiču košnice, đermovi i stada ovaca, vukova za sada nema.

Na jednom mestu, vođen navigacijom, silosima i tornjevima crkava u daljini, skrećem u atar sela Vajska u opštini Bač. Prolazim kroz polunapuštena naselja Labudnjača i Živa u kojima su nekada stanovali radnici istoimenih poljoprivrednih kombinata. Prizori napuštenih kuća i dečijih igrališta obraslih u korov i ovde kao na mnogim mestima u Vojvodini, podsećaju na scene iz Pripjata, mesta uz Černobilj. Ovde nije bilo nuklearne katastrofe ali ona koju je proizvela naša neuspešna tranzicija čini se da je ostavila pođednako tragične posledice.

Preko mosta sa ogradom koja je pretrpela udarce mnogih tanjirača i plugova prelazim potok prekriven lokvanjima, izgledaju kao da ih je naslikao Mone.

Foto: R. Čoban

Sveže betoniranom stazom ulazim u Vajsku i odmah nailazim na živopisno romsko naselje u kojem se smenjuju male skromne uyerice od naboja i nove kuće obojene jarkim bojama sa kompletnom menažerijom gipsanih labudova, lavova, tigrova, medveda i konja sa pozlaćenim kapijama i musavom decom koja veselo trče po putu. Ovo romsko naselje, nalik Ozu iz čuvenog filma, niklo je posle 1965. kada je poplava uništila prethodno. Kažu da je tada Dunav namerno pušten u atar Vajske kako bi se smanjio pritisak na bent kod Novog Sada i tako spasio glavni grad Vojvodine.

Produžavam u centar sela – tu je Crkva Sv. Jurja, žena koja održava cveće ispred kaže da je kirbaj (seoska slava) u Vajski 23. aprila. Javio sam se Željku Hiršmanu koji je zajedno sa rođakom Kristijanom koji se vratio iz Novog Sada u Vajsku, nastavio tradiciju mlina svog dede Đuke Hiršmana kod kojeg smo osamdesetih dolazili na kirbaj. Kaže Željko, momcima na selu je glavni problem što devojke žele u grad. Na selu ima posla, život je puno jeftiniji i kvalitetniji, ali devojke žele u grad.

Na izlasku iz mesta je jezero Provala, mesto na kojem smo gotovo svi iz Bača i okolnih mesta naučili da plivamo. Sa jedne strane jezera je lepo uređena peščana plaža sa malim hotelom a na suprotnoj obali su se u moje vreme kupale krave.

Nastavljam ka Bođanima, selu čuvenom po manastiru iz 1478. godine. Osnivač manastira bio je izvesni trgovac Bogdan iz Dalmacije. Njegov nastanak vezan je za legendu koja kaže da je trgovac Bogdan obolevši iznenada od očiju, stao na mestu izvora kod današnjeg hrama, umio se i pomolio Bogorodici, zavetovavši se da će podići hram posvećen Bogorodici ako mu se isceli vid. Kada mu se zdravlje povratilo on je izvršio svoj zavet, te je preko kneza Dimitrija Jakšića zatražio pismeno odobrenje od kralja Matije Korvina koji je odobrio gradnju hrama. Sazidao je manastirske ćelije i kupio zemlju. Po svom ktitoru Bogdanu manastir je dobio ime Bođani.

Foto: R. Čoban

Današnja crkva je podignuta 1722. godine, a podigao je tokom 17. veka Mihajlo Temišvarlija iz Segedina, o čemu svedoči natpis iznad ulaznih vrata na zapadnom zidu. Ta crkva je bila četvrta koja je izgrađena na tom mestu. Konak i crkva su izgrađeni u baroknom stilu, dok je živopis naslikao Hristofor Žefarović. U ovom manastiru se čuvaju i neki predmeti doneti iz manastira Manasija.

Manastir je od svog osnivanja, pa do 1991. bio muški a od tada ga preuzimaju monahinje. Na čelu manastira je decenijalma bio Lukijan, potonji Episkop osječko-poljski i baranjski koji je preminuo 2017. u Osijeku u svjojoj 85. godini. Iza njega su ostale legende u Bođanima ali šire, družio se sa mnogim poznatim ličnostima i bio veoma koloritna ličnost. Na lepotu manastira Bođani dosta utiče i savršeno uređen park sa portom. U sklopu manastira se nalazi i nekoliko hektara šume i voćnjaka. Posle preuzimanja od strana monahinja, manastir je opet vraćen monasima 2002. godine.

Na drugom kraju sela je mala ali lepo održavana katolička Crkva Sv. Ilije. Na putu ka Plavni, pored puta nailazim na drveno raspeće na kojem na metalnoj pločici piše: „Ovaj krst podižu Mihajlov Mita i Jakić Ivan u spomen na sve salašare sa Morocke te za sreću putnika i graditelja ovog puta!”. Srbin i Hrvat, komšije, u jednoj rečenici saželi su sve vrednosti vojvođanske multikulturalnosti i pristojnosti za koje nekima trebaju čitavi tomovi knjiga ili sati političkih govora.

Pola sata kasnije, po iznenađujuće dobrom asfaltnom putu – stižem u selo Plavna u kojem jedni sa drugima žive Srbi, Hrvati, Mađari i potomci Belih Rusa. Jedna od druge nalaze se ulice Bratstva i jedinstva, Štrosmajerova i Maršala Tita, katolička i pravoslavna crkva. Na izlogu Lovačkog društva „Srndać” neko je okačio papir na kojem piše: „Tražimo sezonske poslove. Imamo grupu od 30-50 radnika. Radimo sve sezonske poslove.”

Pošto žurim u Bač na ručak kod mame a prognoze predviđaju jak letnji pljusak – odlučujem se da preskočim Bačko Novo Selo, prelepo mesto na obali Dunava nekada većinski nemačko. Njega sam ostavio za neku novu turu u proleće sledeće godine. Danas u ovom selu pored Srba žive i njihove komšije Bošnjaci, jedini muslimani koji su nakon Drugog svetskog rata organizovano kolonizovani u Vojvodinu, njih nekoliko stotina.

Jedan od njih, Nećko, preminuo je ove jeseni a držao je sjajne čarde, jednu tu na Dunavu u Bačkom Novom Selu i drugu u Novom Sadu na Ribarskom ostrvu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here