Čekam da dođem na red u banci. Većina hukće, pukće, lupka, cupka, vrti se oko svoje
ose. Ne volim ni sama bespotrebno gubljenje vremena, ali vidim tri radna mesta, a samo jedno upražnjeno. Tako da radnici praktično fali još dva para očiju, ruku i dodatna dva mozga da bi mogla sve da nas usluži. Ovako, red do ulaznih vrata je sasvim opravdan. Tako da, na ova mesta nikada ne idem kada sam knap sa vremenom, nervozna i besna, već naoružana strpljenjem, da dočekam svojih pet minuta. Platim račune i odem. Nije baš kao u reklami za kredit, gde se samo uđe, izađe i gotovo…
Moje lutajuće misli odvrati miris turske kafe, tek zakuvane koju je radnici donela koleginica. Nema vremena glavu da digne sa šaltera, a kamoli da ispije gutljaj. Tako bih je uz slast popila, da dođem sebi posle napornog radnog dana. Trgnu me dubok, zvonak glas sredovečne žene, sa kosom pokupljenom u nisku punđu. Dva pramena se vijore, koje bih joj tako rado stavila iza ušiju, jer ona pukće u njih, kao ih šatro sklanja sa lica, da ne smeta. Nisam primetila da je stajala iza mene, sada je jasno i vidim i čujem.
Poznaje šaltersku službenicu, objašnjava životni put, rast i napredak svoga sina jedinca. „Znaš, moj Marko u utorak brani doktorat. Moj Marko, puno radi, nekada i do kasno, govori tri jezika. Radi ono što voli.” To je vrlo bitno, pomislih. Nema te plate koja bi mogla da nadoknadi sreću i zadovoljstvo dok obavljam ono što volim. Ipak, mnogo gore je kada se radi ono što se ne voli, a slabo je plaćeno. Opet htela ne htela, čujem razgovor. „Sada čeka vizu za Ameriku, tamo mu je isti posao, bolje plaćen, moj Marko…“
Žena koja joj isplaćuje novac sa osmehom na licu dobaci; „Oduvek je bio marljiv i vredan. Jel’ se oženio?“ Majka koja se šepurila kao kakav paun sa šarenim krilima, samo tri sekunde posle postavljenog pitanja dosta tišim glasom govori: „Pa nije. Samo to nije. Još snajku da dobijem i unučiće dočekam… Ali znaš, nema Marko vremena od učenja i posla da
stigne da izađe.“ Osvrće se oko sebe, kao da želi da vidi ima li ko poznat, vidi red iza i dobaci: „Vidimo se onda, pozdravi svoje.“…
Sledeća sam ja. Dočekala svojih pet minuta. A zadržala se svega minut i po. Izlazim napolje, otključavam bicikl, pored mene stoje dve mlade majke, sa bebama u kolicima. Jedna vodi monolog. Kreće drugu da rešeta pitanjima: „ Jel’ jede avokado i amarat?“, „Jel’ joj daješ kaše sa aptamilom?“, „Koristiš pampers?“. Ne ostavlja prostora da joj poznanica odgovori, jer se pitanja nižu jedna za drugim. Kada je konačno došla do reči, zbunjeno objašnjava: „Pa ja njoj dajem kravlje mleko…“ Ne dopušta joj da završi, upada u reč: Juuuu, pa dete ni slučajno ne treba do godine da ga pije, ma ni posle godine…“
Ostah ja u čudu.
Jer i majka u banci i majka ispred banke su baš preterale. Starija što je preterano hvalila
svog Marka, nesvesna da devojka za šalterom tu samo radi i nije dužna da sluša hvalospeve. Ni žalospeve. Ali je prinuđena, jer nas ima svakakvih. Više me je ova mlada majka navela na razmišljanje. Sličnih smo godina, a potpuno različite. Ona previše čita. Previše paniči. Previše svoje dete štiti. Previše se opterećuje.
Savet svim majkama – hranite svoju decu ne samo vitaminima i organskom hranom, već i
osmesima, zagrljajima i poljupcima. Ne grdite dete kada ogrebe koleno, isrplja majicu, pojede blato. Pustite dete da bude dete. Prebrzo će i samo postati čovek, koji će isto čekati u redu.
Mene kod kuće čeka gomila posla, veša, suđa… Ali znate kako, sve može da čeka osim
mog deteta. Idemo pod ruku da uživamo u lepom vremenu i poslednjim trzajima leta. A kada zaspi, sve obaveze koje su bile na listi čekanja doći će na svoj red.
