Isidora Marković: O svojim prvim sećanjima na FEP i šta nas sve to čeka na festivalu

Jubilarni 25. Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade biće održan od 22. do 25. avgusta u Slovačkom domu. Sa portparolkom FEP-a, novinarkom Isidorom Marković, pričali smo o svemu onome što nas čeka krajem avgusta u našem gradu, kao i o problemima i izazovima sa kojima se FEP susreće, a sa nama je podelila i svoja prva sećanja na Festival, kao i to zašto se svakog leta vraća gradu u kom ne živi već 10 godina.

Po prvi put se Festival Ekološkog Pozorišta održava u Slovačkom domu, da li misliš da je to jedini izbor ili bi ipak naša opština mogla da dobije pozorište napokon?

Iščekujući izgradnju svoje kuće i doma kulture, pre svega pozorišne kuće, već 25 godina lutamo. U potrazi za smislom, vidimo i ono čega nema, našim velikim zatvorenim očima pustimo maštu na vlast, pa naiđemo na one koji se kao i mi bore srcem, štapom i kanapom. Ne mogu da kažem da je Slovački dom jedini izbor, ali trenutno je najrealniji i, mogli bismo reći, prostor u kom bismo mogli da opstanemo, kako iz tehničkih uslova, tako i zbog divnih domaćina koji ga vode. Bez zgrade pozorišta mi smo svetski fenomen kao jedini profesionalni pozorišni festival koji se održava u gradu bez pozorišta, no naša misija je u isto vreme i globalna i lokalna – Bačka Palanka kao jedna od najrazvijenijih opština u Republici Srbiji zaslužuje svoju zgradu pozorišta, a svako dete na ovom svetu, svaka osoba, žitelj planete Zemlje zaslužuje da ima pristup kvalitetnim kulturnim sadržajima. Ukoliko privreda može da cveta i da se povećava broj mladih koji zapravo ostaju u našoj varoši, ukoliko se insistira na izuzetnim kapitalnim ulaganjima, zašto to nije vidljivo u kulturnoj ponudi Bačke Palanke? Opština bi definitivno mogla da napokon dobije pozorište, ali pitanje je da li ga ona želi, tj. da li donosioci odluka razumeju zašto je ono potrebno.

Šta misliš da je potrebno da Bačka Palanka napokon dobije pozorište?

Potrebno je da kompetentni, razumni, prodorni ljudi na pozicijama vide više stotina dece sa roditeljima, bakama, dekama, drugarima koji svakog dana na FEP-u upijaju pozorišno stvaralaštvo, u ma kojoj formi ono bilo i bez obzira na kom se jeziku određena predstava izvodi. Nakon toga je potrebno da dođu svojim domovima, da se zapitaju zašto toliko dece čeka kraj avgusta svake godine, zašto mnogi od njih ostaju da volontiraju za FEP, zašto ostaju u organzaciji iako su davno napustili svoje rodno mesto. Potom, sa jeseni, kada dođu u svoje kancelarije, potrebno je da otvore godišnje budžete, istraže pokrajinske i republičke konkurse, možda regulišu imovinski status nezavršene zgrade pozorišta, pozovu i te neke mlade što jednom godišnje prave festival vredan miliona, pa zajedničkim snagama naprave sistematizovano rešenje problema. Čini mi se da se za mnogo stvari u Srbiji danas govori: „Ma, nema ti naš narod svest o tome…“, ali hiljade dece i mladih koji su prošli kroz FEP su dokaz da itekako ima onih koji su veoma svesni i savesni, te spremni za nove radne pobede.

Već nekoliko godina radiš ovaj festival, iz tvog ugla po čemu se razlikuju prva godina kada si ga radila i ova godina?

Prve godine sam bila mlada i neiskusna, sada sam i dalje mlada i pomalo iskusnija haha. Prvi put sam volontirala 2010. godine na FEP-u, u momentu kada sam već uveliko bežala iz Palanke, ali eto, sa manjim pauzama, već devet godina joj se svakog leta vraćam samo zbog tog festivala. Sećam se da mi te 2010. nije baš bilo jasno kako ljudi koji su stariji od mene tek nekoliko godina organizuju nešto toliko ozbiljno i kvalitetno. Danas mi je jasno da je taj duh mladih i zaslužan za to što je festival danas programski mnogo veći od mog prvog „radnog“ susreta sa njim (iako je i tada bio zaista velik) i definitivno najkvalitetniji ikada. Ljudi koji ga drže kao malo vode na dlanu su odrasli, stekli su mnoga znanja, veštine i kontakte, puni su volje i elana, ali kao da vode nikada veću borbu protiv vetrenjača. Ove godine smo apsolutno prevazišli i sebe i Bačku Palanku, ali eto, tu smo, tu ostajemo i, na sreću mnogih, ne planiramo nigde da idemo.

Pročitaj više:

Volonteri FEP-a počeli sa pripremama

Da li se sećaš svog prvog FEPa, dok si još dete bila i po čemu ga pamtiš?

Nedavno smo svi iz organizacije Festivala imali zadatak da se prisetimo svojih prvih susreta sa FEP-om i mislim da bi sva ta iskustva treblo negde zapisati i čuvati u jednoj vremenskoj kapsuli koju bimo otvorili za 50. rođendan Festivala. Lično se ne sećam svog prvog FEP-a, ali znam da je majka sestru i mene oduvek vodila na sve predstave koje su bile igrane na Festivalu. Konkretno se sećam leta 2002. kada je moja majka bila jako tužna, ali je tokom FEP-a bila mnogo srećna i onakva kakva inače jeste vedra i nasmejana i eto po tome ga pamtim – po danima provedenim sa porodicom, po maminim letnjim haljinama i zlatnim uvojcima. To je ono što za mene danas FEP i predstavlja – porodicu.

Po čemu se razlikuje ovaj FEP od prethodnih?

Svaki FEP je jedinstven na svoj način, pa tako i ovaj. Istakla bih da će ove godine naši volonteri u svojim domovima ugostiti više od 40 vršnjaka iz cele Srbije, koji su se isto tako prijavili da daju svoj mali doprinos Festivalu, po čemu je FEP nekada davno i bio poznat. Osim predstava iz regiona i inostranstva, sa nama će biti i istaknuti pozorišni radnici iz cele Evrope… Ova godina je važna kao jubilarna, ali isto tako i kao godina u kojoj smo dobili najviše ikada međunarodnih prijava za učešće na Festivalu, tako da je možda baš to najveća razlika u odnosu na prethodne godine – internacionalnost i multikulturalnost.

I ovog puta imamo goste iz celog sveta, koga bi izdvojila iz kompletnog programa?

To bih prepustila stručnom žiriju, dečijem žiriju i publici 🙂 Moj izbor je definitivno revijalni program, gde će ona malo starija publika imati priliku da pogleda jedno nesvakidašnje multimedijalno dramsko delo Umetničke grupe Radio.Nica „Mikrozoma/Microsom“, predstavu koja će biti izvedena i na jednom od najznačajnijih evropskih festivala – BITEF, kao i kratkometražni dokumentarni film „Isoland“ koji prati igranje predstave „Kad porastem biću“, koju su glumci Srpskog narodnog pozorišta izveli za decu iz srpskih enklava na Kosovu.

FEP je poznat i po dobrim žurkama koje uveče budu održane, koga ćemo imati priliku da slušamo ove godine?

Ove godine neskromno možemo da kažemo da smo pripremili najjači muzički program do sada. Udružili smo snage sa Palančkim Dunav festom i došli do pdFep-a. Izuzetno nam je drago što će na otvaranju oba festivala, u četvrtak 22. avgusta, ispred Sportske hale „Tikvara„, kao zvezde večeri nastupiti GRAMOPHONEDzIE, bend koji je prepoznat po svom stvaralaštvu na mnogim festivalima, a čija je pevačica naša bačkopalančanka Milana Popović. Ona će prvi put pevati pred publikom svog rodnog grada, a celokupno groovy veče ispuniće i naši dobro poznati sugrađani Cheeka & BaloO, Uroš Deak i funky podrška iz Novog Sada Miles High. Drugo festivalsko veče je zapravo formirano prema željama naše publike. U petak 23. avgusta stižu bendovi koje ste vi tražili u našem anketiranju „Koga biste voleli da slušate na FEP-u„, pa nam se tako ove godine vraća Stereo Banana koja je zapalila binu na 24. FEP-u. Prvi put za nas će svirati i sve popularniji pančevci Buč Kesidi i Ljubičice, a veče će zatvoriti jedan od najtalentovanijih skreč majstora Srbije Kick Kong. Za završnicu pdFep-a u subotu 24. avgusta očekuje nas prava bluzerska rapsodija ispunjena pank notama – Kolja, koji je ove godine i član FEP-ovog stručnog žirija, Čovek bez sluha, Keni nije mrtav, Po kratkom postupku i pobednički bend PDF-ovog konkursa, koji će uskoro zajedničkom odlukom biti izglasan. Pozivamo vas sve da kupite svoje karte na vreme – prvo veče ulaz je besplatan, dok su cene promo cene za petak 300 dinara, a za subotu 500 dinara i ta cena važi do 12. avgusta.

Razne radionice će biti dostupne i ove godine, šta će to sve posetioci festivala imati priliku da vide i da nauče?

Pripremili smo 10 besplatnih radionica za decu i mlade kreativnog, edukativnog i ekološkog karakterka, kao i svake godine. Naučićemo kako da od starih tastatura napravimo osmeh Čarlija Čaplina, kako da od papira napravimo prava umetnička dela, saznaćemo nešto više o rodno zasnovanom i vršnjačkom nasilju, vratićemo se u prošlost i čuti najzanimljivije detalje istorije pozorišta, putovaćemo i u budućnost kroz poruke u boci, pravićemo svoju botaničku baštu i vežbati memoriju onako kako to pravi veliki glumci rade. Na FEP-u svako može da bude šta želi i radionice su prava prilika da ispoljimo svoju unikatnost, tako da vas pozivamo da požurite sa prijavama, jer su mesta za učešće ograničena, a sve detalje možete videti na našem sajtu, gde možete i da se prijavite za neku od radionica na sajtu www.fep.org.rs 

Koliko je po tvom mišljenju bitno da se i dalje borimo za opstanak ovog festivala?

Odgovor je jednostavan – neizmerno mnogo je bitno! Bitno je da se borimo za opstanak kulture u svakom obliku. Ako mi ne nastavimo bitku, bojim se da neće biti drugih koji će uvideti važnost pozorišta u našoj ne tako maloj varoši. Kao što već rekoh, tu smo i ne idemo nigde, pa ćemo možda za pola veka postojanja dočekati i to pozorište. A do tada sa osmehom na licu, licima najmlađih FEP-ovaca u očima, maštom u duši i jasnom vizijom u umovima – srcem, štapom i kanapom u borbi do kraja!