Postoje različiti nivoi odbrana koji dopuštaju nekim ljudima da budu bliži svojim osećanjima nego drugi. To je uzrokovano mnogim faktorima, počev od strukture porodičnih odnosa, kulturnog miljea, kao i od opšteg konstitucionalnog stava osobe.
Ima porodica u kojima su zabranjena sva osećanja, u drugima su dozvoljena seksualna osećanja ali ne i gnev. Neurotični roditelji obično zabranjuju sva osećanja.
Taj proces suzbijanja često nije nameran. On može da se ispoljava kroz stalno umirivanje živahne dece, kroz prekoran pogled roditelja kad deca gunđaju ili se žale, kroz zbunjenost kad deca razgovaraju o seksu ili kad ćerka pokaže svoje telo prilikom kupanja. To može biti pristup oca koji ismeva strahove svoga sina ili tugu svoje ćerke u stilu: „Ne pričaj gluposti!“
To postoji u hiljadama svakodnevnih doživljaja u kojima se deci ne dozvoljava da budu osorna, da stavljaju primedbe, da budu neobuzdano srećna ili besna. Ili, što je najtragičnije, to može biti jednostavna činjenica da nije postojao niko kome bi dete ispričalo svoja osećanja – zaposlena majka, bolestan roditelj nesposoban da pomogne ili sasluša, ili otac i suviše zauzet zarađivanjem za život da bi obraćao pažnju na dete.
Sve se svodi na duboko zakopan osećaj bola, koji se kad tad manifestuje kroz visok krvni pritisak, glavobolje, alergije, napetosti skeletnih mišića, položaju vilice, u namrštenom licu, u zvuku njegovog glasa, načinu na koji hoda. Ono što se događa odrasloj osobi ne stvara kod nje rascep. To se događa maloj deci zato što su toliko krhka i životno zavisna od roditelja. Ona moraju da postanu ono što roditelji zahtevaju inače….
Niko ne može realnog odraslog čoveka pretvoriti u nekoga ko je nerealan. Odrasli se neće upuštati u neurotičnu borbu sa samovoljnim direktorom ili naizgled nemogućom radnom situacijom.
