Dugogodišnji rad sa decom, ali i predstavljanje Bača i Srbije na različitim internacionalnim muzičkim manifestacijama doprineli su tome da se doktorska disertacija najpoznatijeg profesora muzičke kulture u našoj opštini bavi tematikom uticaja slovačke horske kulture na interkulturalnost u Vojvodini.
O multikulturalnim zajednicama u Bačkoj, školskim horovima, publici, nastupima, ali i saradnji sa ostalim lokalnim udruženjima za TOO Bač govorio je profesor Juraj Suđi iz Selenče.
Profesore u vašoj doktorskoj disertaciji ste se bavili tematikom uticaja slovačke horske kulture na interkulturalnost u Vojvodini. Do kakvih zaključaka ste došli?
Ne samo tokom intenzivnog rada na proučavanju svoje doktorske teme, već i tokom čitave svoje karijere rada sa horovima, (Kamerni hor Zvony u Selenči, Gradski hor Neven u Baču, Hor slovačke evangelističke a.v. crkve Ozvena u Selenči, Hor PU Bački Kolibri, Hor OŠ Vuk Karadžić u Baču i Hor OŠ Jan Kolar u Selenči), došao sam do zaključka da pevana pesma ima ogroman, nesaglediv uticaj na oblikovanje ljudske svesti, na oplemenjivanje ljudskih duša, kako pevača, tako i publike. Muzičkim, jezičkim i drugim sadržajima u radu može se znatno uticati na međusobnu visoku svest u pogledu ne samo tolerancije, ne samo multikulturalnog načina razmišljanja i življenja, već i interkulturalne razmene sadržaja, kvaliteta i nematerijalnog blaga koje može i treba svima da služi u procesu zajedničkog života u sredini kao što je Vojvodina. U svemu tome je slovačka horska kultura odigrala i još uvek ima ulogu od velikog značaja.
Godinama rukovodite orkestrom Osnovne škole „Jan Kolar“ u Selenči. S obzirom na činjenicu da ste uspešno nastupali kako u zemlji tako i u inostranstvu možete li da se setite koji nastup ili nagrada su Vam najdraži i zbog čega?
Svaki naš nastum ima svoj značaj, svoj cilj i svoje poslanje. Svakako bi izdvojio one nastupe, na kojima reprezentujemo našu zemlju Srbiju. To su nastupi u inostranstvu. Jedan takav nastup je bio na vorkšopu 2017. godine u Vranovu nad Topľou, gde sam uz pomoć našeg Orkestrića imao radionicu sa nekoliko horova i dirigenata iz raznih zemalja Evrope. Naša tema je bila: Kako spojiti dva ansambla: Hor i orkestar u zajedničko izvođenje. Deca su se fantastično ponašala, ne samo tokom vorkšopa, već i na nastupu posle njega, na Gala koncertu, na kojem su izvođene navežbane kompozicije sa svim prisutnim horovima.Drugi naš veoma značajan nastup je bio 2018. godine, kada smo nastupali i bili nagrađeni Zlatnom plaketom na Vojvođanskom takmičenju kulturno-umetničkih društava Vojvodine, kada je naš dečiji orkestar nastupio u konkurenciji odraslih ansambala. Neopisiva je to atmosfera kada deca od 8 do 18 godina sviraju rame uz rame sa iskusnim i iskaljenim muzičarima. Učenici, čalnovi našeg dečijeg orkestra su tokom tog festivala u Rumi stekli ogromno samopouzdanje, što se naravno pokazalo na mnogim narednim našim nastupima.U veoma dubokom i trajnom sećanju mi je ostao nastup Kamernog hora Zvony iz 2008. godine na obeležavanju dana Ćirila i Metodija, 5.jula u Slovačkoj. Na istorijski veoma značajnom mestu, tvrđavi Đevin, na tromeđi Slovačke, Mađarske i Austrije, naš hor je nastupio kao glavni predstavnik slovačke dijaspore iz celog sveta. Pevali smo kompoziciju dragog nam prijatelja, kompozitora Jana Nosala iz Selenče; Materská krajina. U publici je pored nekoliko hiljada okupljenih Slovaka iz čitave Slovačke, ali i iz inostranstva, u vip ložama su sedeli pored predsednika republike Slovačke, premijera i predsednika vlade, ambasadori nebrojenih zemalja sveta. Naš nastup je prenosila državna televizija Slovačke a prenos se putem satelita mogao pratiti u celom svetu. Danas, kada evociram uspomene sa ovog nastupa me prolaze žmarci, jer tada tog trenutka uopšte nismo bili svesni da smo bili deo nečeg veoma velikog i značajnog za Slovake celog sveta, ali i za našu zemlju Srbiju, jer smo upravo mi Slovaci iz Srbije bili Ti koji su dobili ovu čast.
[wonderplugin_slider id=75]
Šta prvo ističete kada Vas neko pita da mu kažete nešto o Baču?
Kada želim da prikažem Bač u njegovom najlepšem svetlu, naravno kažem da je on značajan za ceo region po tome što po njemu nosi ime cela ova oblast, Bačka. A zašto je to tako, onda kažem da je tu bila osnovana prva bolnica na ovim prostorima, a to se nije desilo slučajno, već zbog toga što je Bač morao u to vreme da bude značajan kulturni, duhovni, privredni, ali i vojni centar. Neizostavno bi istaknuo Franjevački samostan, ali i Bačku tvrđavu, koja je neravno jedna od dominanti ne samo severozapadne Bačke, već čitave Vojvodine, ako se izuzme Petrovaradinska tvrđava.
Imaju li male sredine poput naše opštine razumevanja za vrstu umetnosti kojom se bavite?
Svoje iskustvo, što se tiče razumevanja muzičke umetnosti kojom se bavim i koju promovišem, mi govori da ne postoje male i velike sredine u pogledu konzumacije kulturnih dobara. U svakoj sredini se mora publika formirati, zatim oblikovati a onda intenzivno gajiti i negovati. To je potrebno raditi konstantno, intenzivno, ali nenametljivo i spontano. Jedino na taj način će kvalitetan umetnički sadržaj dopreti do svog krajnejg konzumenta, a to je zadovoljna publika koja nagrađuje kvalitet iskrenim i srdačnim aplauzom. I u našoj opštini je publika doživela veliki preobražaj, tokom zadnjih 25 godina. Pamtim vremena kada se publika na značajnim koncertima ponašala krajne vašarski u svakom pogledu, dok danas, zahvaljujući nebrojenim koncertima horske muzike, ali i čestim nastupanjem folkornih i raznih drugih ansambala korak po korak, došlo se do situacije kada se publika na javnim nastupima ponaša krajnje kulturno i primereno. I to govori o prihvatanju kulturnih, muzičkih i umetničkih sadržaja u sredini u kojoj živimo i delujemo.
Šta na Vas kao turistu ostavi najjači utisak kada odete u inostranstvo ili neki drugi grad u Srbiji?
Pošto često putujem, ne samo po zemlji, već i u inostranstvo, najjači utisak na mene ostavi očuvanost infrastrukture iz prošlosti, ali i savremena razno razna pomagala koja su u nejčešćim slučajevima u inostranstvu u funkcionalnom a često i u odličnom stanju, što se ne može reći da je to i kod nas tako. U inostranstvu me fascinira, kada nešto što se napravi, sagradi traje ne godinama, već decenijama. Tako na primer, bio sam sa mojim malim muzičarima pre nekoliko godina u Estoniji, gde smo posetili jednu osnovnu školu. Kada smo u nju ušli, mislili smo da se nalazimo u muzeju, ali onda nam je vodič objasnio, da se nalazimo u osnovnoj školi u kojoj se pre podne odvijala nastava a poslepodne je škola otvorena za turističke posete. Bilo je zadivljujuće videti tu očuvanost ifunkcionalnost prostora i dobara. Bio nam je to znak da ljudi u Estoniji poštuju ne samo svoj rad, nego i rad i dela svojih predaka.
Tebalo bi razvijati svest naših sugrađana da čuvaju, paze i ne uništavaju ono što ih okružuje. Nama nije problem ni sagraditi, ni napraviti, ni obezbediti sredstva za sve to, već nam je problem raditi na sebi da bi ova dobra, koja su nam naši preci pozajmili, očuvali za našu decu i buduća pokoljenja. U tom pravcu bi trebali usmeriti sve naše aktivnosti, da bi obezbedili održivi razvoj društva u dragoj nam opštini Bač.
