Trener juniorske reprezentacije Srbije za dizanje tegova i čovek koji je svoje prve korake u ovoj sportskoj disciplini učio od najboljih koje je Klub dizača tegova „HERKULES“ iz Bača ikada imao, Eriha Špajzera i Vojislava Krčmara, nakon 27 godina provedenih na podijumu i u teretani, govorio je o zahtevnim treninzima, o tome zašto trener mora da ima tri, četiri uloge, ali i o učešću na velikim takmičenjima i planovima za budućnost, u kojoj bi do kraja godine, Zoran Pantelić trebalo da postane trener seniorske reprezentacije Srbije za dizanje tegova.
Dizanju tegova ste posvetili značajan deo svog života. Sećate li se Vaših početaka u ovoj sportskoj disciplini?
Dizanjem tegova sam počeo da se bavim 1992. godine u KDT „Herkules“ Bač, kod trenera Vojislava Krčmara i Eriha Špajzera, bila su to tada malo teža vremena zbog stanja u državi, ali je bilo dosta takmičara. Nakon toga su počela da pristižu i prva priznanja kojih se i dan danas sećam. Osam puta sam bio juniorski i seniorski prvak tadašnje Jugoslavije, reprezentativac Jugoslavije u juniorskoj konkurenciji i učestvovao sam na Evropskom prvenstvu u Kavali u Grčkoj, ipak najdraža medalja koju sam osvojio mi je bronza na Balkanskom prvenstvu za juniore, 1997 godine u Sofiji u Bugarskoj.
[wonderplugin_slider id=75]
Zorane srazmerno Vašem iskustvu, znanju i zaslugama koje imate postoji realna mogućnost da uskoro, nakon sadašnje pozicije, postanete i trener reprezentacije Srbije u dizanju tegova za seniore. Šta očekujete?
Upravni odbor Saveza Srbije za dizanje tegova do kraja godine treba da donese odluku o imenovanju trenera seniorske reprezentacije. Glasaće se između tri kandidata, mene i još dvojice kolega. Očekivanja su uvek realna i optimistična, a svakako da bi mi to bilo ostvarenje nekog dugogodišnjeg sna, lična satisfakcija i kruna rada kome sam posvetio veliki deo svog života, jer sam u disciplini dizanje tegova već 27 godina, od toga 12 kao trener. Osim toga, mnogo bi mi značilo kada bi neko od mojih takmičara uspeo da izbori učešće na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine, međutim za to je neophodno da se ide na veliki broj Međunarodnih takmičenja otprilike 10, a naši takmičari najčešće idu po pet-šest puta već sada osvajaju zapažene rezultate, ali nada uvek postoji, jer vredno rade. Kada nastupi takmičarski period oni imaju oko 10-12 treninga nedeljno, dakle po dva dnevno, što najčešće i dovede do dobrih rezultata.
Kolika je odgovornost na Vama kada znate da je Bač decenijama unazad plodno tle za veoma uspešno bavljenje dizanjem tegova, s obzirom na Vaše slavne pretke?
Uvek osećam odgovornost i mislim da je to deo ličnog odnosa ka tradiciji „Herkules“ – a. Već 66 godina taj klub živi bez prekida, nikada se nije gasio i radi u kontinuitetu. On je takođe iznedrio mnogo reprezentativaca, a Erih Špajzer je bio čak i Savezni selektor tadašnje Jugoslavije, do čega nije bilo lako doći. Uvek razmišljam o tim trenerima koji su pre mene tu radili i stvorili ime KDT. Ne bih da nabrajam sve jer ću sigurno nekoga, nenamerno zaboraviti, ali recimo plasman koji nas je proslavio je odlazak Dušana Mirkovića na Olimpijske igre 1980. u Moskvu, a recimo neke koje ja pamtim kao vrhunske iz našeg kluba su: Babijaš Željko, Tošić Željko i mnogi drugi.
Na šta ste najponosniji kada momci koje Vi trenirate, stanu na pobedničko postolje?
Najviše sam ponosan na članstvo koje imamo i na moj odnos sa takmičarima koji su u reprezentaciji. Nedavno sam bio u Grodnu u Belorusiji na Međunarodnom turniru, koji je u kategoriji kvalifikacionih za OI sa seniorskim reprezentativcom Ervin Rožnjikom i uvek mi je drago da lepo sarađujem i smomcima koji nisu potekli direktno iz našeg matičnog kluba.. Ipak ono što me najviše veseli je činjenica da KDT „Herkules“ Bač trenutno broji preko 20 aktivnih članova i d atrenutno imamo veoma dobar podmladak.
Trener Surup Andrija mi malo pomaže u radu sa decom, jer da bi neko postao dobar u ovom sportu neophodno je da svakodnevno trenira i da se konstantno takmiči. Kada oni prvi put dođu kod nas, mi nakon tri – četiri treninga možemo da vidimo da li neko ima smisla ili ne, ne mora da znači na početku, ali uglavnom se primeti da li ima motoriku, brzinu, konstituciji, a na snazi se radi, da li je kvalitetan za ovaj sport vidi se posle dve-tri godine. Među najkvalitetnijima su mi bili ili i dalje jesu: Stevan Vladisavljev, Miloš Jošić i Kristijan Bertran, njih trojica su bili baš dobri , išli i na Evropska prvenstva, osvajali najsjajnija odličija….Filip Bertran mi je sada odličan…Svi su bili ili i dalje jesu u reprezentaciji. Mi se ponašamo kao mali kolektiv, trudim se da uspostavim prijateljske odnose do neke mere, kao trener često moraš da budeš i pedagog, roditelj, psiholog, drug, ali i autoritet. Ponosan sam i preživljavam sva njihova odličja kao da sam ja na podijumu, što je i normalno jer sam svaki dan sa njima, poznajem ih. Stevan je nedavno bio u Bukureštu na Evropskom prvenstvu za juniore, ali je ostao četvrti, nakon pokušja zan bronzu.
[wonderplugin_slider id=155]
Međutim, ne ide uvek onako kako bisno mi želeli pa tu bude i suza i smeha. Već 12 godina radim kao trener, a nakon toliko godina se tu stvore i prijateljstva jer sam više sa njima nego sa bilo kim. Odlazak na takmičenja , pripreme, po 20-30 dana, jedeš spavaš sa njima, bude svega kao u svakoj porodici, ali ih na kraju ipak voliš najviše…
Sledi Vam nekoliko velikih takmičenja sa članovima KDT „Herkules“ iz Bača. Kakva su očekivanja?
Uglavnom ćemo početkom 2020. imati više aktivnosti sa reprezentacijom, ali i kao klub nas očekuju: Svetosavski turniri za učenike osnovnih škola, pa imamo prvenstvo Vojvodine za mlade do 17 godina, za juniore, Međunarodni KUP Bača, očekivanja su velika, a u prilog tome govore i rezultati koje su moji takmičari ostvarili tokom 2019. Ove godine smo bili prvaci Srbije u ekipnoj konkurenciji za juniore i drugi u ekipnoj konkurenciji za seniore na Prvenstvu Srbije. Zvanično najbolji pojedinac koji se takmiči u kategoriji do 17 godina u Srbiji je Filip Bertran, a Stevan Vladisavljev do 20 godina, obojica kao juniori. Kada vidim takve rezultate, zadovoljan sam i kao trener, a i kao čovek jer su to pre svega divna, vredna i vaspitana deca. Tada mi postane jasno da sve što radim ima smisla.
