U uzrastu kad se osamostaljuju kao pešaci, vozači rolera, bicikala, mopeda, bez pratnje odraslih, deca predstavljaju najugroženije učesnike saobraćaja.
Sistematičan rad na njihovom saobraćajnom vaspitavanju, uz učešće roditelja, škole, lokalnih vlasti, kao i nacionalnih kampanja usmerenih na njihovu bezbednost, od vitalnog su značaja u smanjenju broja saobraćajnih nezgoda u kojima su oni akteri.
Koliko god da o našim mališanima i tinejdžerima svakodnevno brinemo vodeći računa šta će pojesti i obući, gde ćemo ih voditi na letovanje i zimovanje i u koju školu ih upisati, toliko se čini da je saobraćajni aspekt njihovog obrazovanja i bezbednosti zanemaren, posebno u urbanom okruženju.
Bezbroj puta smo čuli onu čuvenu rečenicu svojih roditelja koju imi interpretiramo upućujući je svojoj deci: Pazi kad prelaziš preko ulice! Ali, šta to zapravo znači i kako dete da se ponaša kao učesnik u saobraćaju, a da pri tom saobraćaj ne doživljava kao neprijatelja koga se treba bojati?
S obzirom na to da deca mlađa od 12 godina nedovoljno dobro procenjuju udaljenost automobila i vreme koje im je potrebno da pređu ulicu, a uz to su im pažnja i periferni vid slabiji nego kod odraslih, i kako ne mogu uvek tačno da odrede pravac iz kojeg dolazi zvuk, potrebna im je pomoć odraslih učesnika u saobraćaju, kao i znanje o elementarnim pravilima ponašanja koje će njihovo kretanje učiniti bezbednim i dati im osećaj sigurnosti.
Medijske kampanje o zaštiti dece u saobraćaju koje Agencija za bezbednost saobraćaja Republike Srbije i Savet za bezbednost saobraćaja opštine Bačka Palanka, pokreću pred svaku školsku godinu uglavnom za ciljnu grupu imaju decu nižih razreda osnovne škole, jer deca uzrasta od 7 do 9 godina koja su i najugroženija, još uvek nemaju veštine i sposobnosti za bezbedno ponašanje u saobraćaju i predstavljaju jednu od najranjivijih kategorija učesnika u saobraćajnim nezgodama.
Nesreće se događaju gotovo uvek u naseljenim mestima, a najmlađi učesnici u saobraćaju najčešće stradaju kao putnici u vozilu, kao pešaci i kao vozači skutera i bicikla. Da bi nam mališani bili bezbedni, i mi moramo svojim primerom da pokažemo kako poštujemo saobraćajne propise, ali ne samo zato što postoji mogućnost da u suprotnom budemo kažnjeni – naša pogrešna praksa može da poništi sav efekat lekcija na koje ih podsećamo. Novi zakon o bezbednosti saobraćaja propisuje između ostalog i odredbe čiji je cilj zaštita zdravlja i života dece u saobraćaju.
Iako su njime predviđene obaveze, ali i sankcije, on treba samo da nas podseti na sve ono što je i do sada trebalo činiti kako bi se zaštitili mališani na ulici i u vozilu. Tako ne bismo smeli da udovoljavamo željama dece i da ih vozimo na prednjem sedištu kola. Novim zakonom je to zabranjeno, jer praksa pokazuje da deca sa prednjeg sedišta prilikom udesa prolete i kroz pojas i kroz staklo, kao i da pojas može da ih povredi u predelu vrata.
Sada je predviđeno da deca budu vezana sigurnosnim pojasom na zadnjem sedištu, a za mlađe od tri godine obavezno je dečije sedište ili korpa za prevoz. Stručnjaci su ustanovili da pri brzini od samo 60 km/čas prilikom udara u prepreku dete pod dejstvom inercije kreće napred kao da je teško 400 kg i teško ga je zaustaviti.
Kako su deca-pešaci kategorija visokog rizika, posebno u naseljenim mestima, brzina kretanja vozila ograničena je na 50 km/čas, a na saobraćajnicama pored škola na 30 km/čas, u sprezi s ležećim policajcima. I jedno i drugo je tu i zbog nedostatka koncentracije dece kao učesnika u saobraćaju i zbog obesnih vozača.
[wonderplugin_slider id=26]
Statistika pokazuje da od ukupnog broja nastradalih pešaka procentualno najviše stradaju dečaci-pešaci u saobraćaju. Svi koji su do sada decu mlađu od 12 godina vozili biciklima, mopedima, motociklima ili triciklima, još uvek su iznenađeni činjenicom da je novim zakonom to izričito zabranjeno.
Iskustveno je utvrđeno da se deca tog uzrasta ne mogu bezbedno držati na takvom prevoznom sredstvu u toku vožnje. Takođe, deci ovog uzrasta je zabranjeno da voze bicikl na javnim putevima. Pored toga što ih učimo da se ulica prelazi na obeleženom pešačkom prelazu tako što se prvo pogleda levo, pa onda desno, pre nego što se zakorači na kolovoz, a ako postoji semafor, onda uvek na zeleno svetlo za pešake, decu bi trebalo uputiti da se u urbanim sredinama kreću samo trotoarom ili stazom za pešake, a ako je nema, onda levom stranom ulice kako bi bili vidljivi za vozače koji im idu u susret.
Kad izlaze iz autobusa da uvek sačekaju da autobus krene, pa tek onda da pređu ulicu, bez istrčavanja na kolovoz iza njega. Treba ih učiti i da uvek opomenu roditelje ako zaborave da vežu pojas ili ako ulicu prelaze pretrčavajući je van pešačkog prelaza. I mada deca pravila ponašanja uglavnom smatraju smornim, pokušajte da organizujete takmičenje u poznavanju elementarnih saobraćajnih propisa, a da nagrade budu ono što deca najviše vole i da imna ulici konkretno pokažete one koji se ne ponašaju bezbedno u saobraćaju ugrožavajući i sebe i druge, kao i one koji to rade ispravno.
Možete i da im pokažete spotove sa primerima iz saobraćajne svakodnevice, pun ih je youtube, a ono čuveno pitanje: „Kako je danas bilo u školi?“ dopunite još jednim: „Kako si se danas ponašao na ulici?
