Biblioteka u znaku Veljka Petrovića

515

Biblioteke su mesta za traženje svih odgovora, mesta sa tradicijom, ali i putevi kojima se otkriva budućnost. Biblioteke su magija u kojima prošlost dobija obris uspomene, gde se reči čuvaju od zaborava, i gde pod kapom nebeskom svaka lepota nađe svoje mesto.


Narodna biblioteka „Veljko Petrović“ u svom dugom i plodnom trajanju, u vremenu koje ne podleže deljenju na prošlo i buduće, može da se pohvali činjenicom da gotovo pola veka nosi ime Veljka Petrovića.

Veljko Petrović (1884-1967) – pesnik, pripovadač, esejista, istoričar umetnosti, čovek satkan od delića vojvođanske zemlje, zraka sunca i plavetnila bačkog neba. O njemu je ovako govorila Isidora Sekulić:

„On je reč zemlje. Zakleo se na igru i smelost, na trošenje života i bacanje kocke. Obećao je zemlji da će se njegovo biće u njoj obeskrajiti, da će u svojoj noveli svetkovati proste stvari i pripovedati vrelu dobrotu i sjajnu opasnost… G. Petrović piše modernu novelu i daje nam u njoj savremeni život srednjeg i gospodskog staleža Srba u Ugraskoj, često i u Bosni, a ponekad i crte iz života drugih ogranaka našeg naroda.“

[wonderplugin_slider id=10]

 

Veljko Petrović je rođen u Somboru, 4. februara 1884. godine. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru, a pravo od 1902. studira u Budimpešti. Istovremeno je bio pitomac prvog srpskog koledža Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Uređivao je književne časopise i listove; godine 1911. emigrirao je u Beograd; učestvovao u balkanskim ratovima kao ratni dopisnik; u Prvom svetskom ratu povlačio se sa srpkom vojskom i rat proveo u Ženevi.

Između dva rata intenzivno se bavio poezijom i prozom, te je za svoj rad izabran za člana Srpske akademije nauka. Posle Drugog svetskog rata bio je direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Književno delo Veljka Petrovića je raznovrsno i bogato. Njegova poezija ima širok tematski okvir: rodoljubiva, ljubavna, socijalna, didaktička i refleksivna poezija. Rodoljubiva poezija posvećena je Vojvodini, njenim ljudima i zbivanjima, ali i u veru u budućnost zemlje i ujedinjenje srpskih zemalja.

Najznačajnije pesničke zbirke su Rodoljubive pesme (1912), Na pragu(1913), Stihovi (1951), Nevidljivi izvor (1956) i Krilata grudva zemlje (1965).

Veljko Petrović je najplodniji kao pripovedač, jer je za šezdeset godina književnog rada objavio desetak knjiga pripovedaka: Bunja i drugi u Ravangradu (1921), Varljivo proleće (1921), Tri pripovetke (1922), Pomerene savesti (1922), Prepelica u ruci (1950) i druge.

Sasvim razumljivo, Veljko je Vojvodini posvetio veliki broj pripovedaka. U njima je prikazao svu lepotu i bogatstvo vojvođanske zemlje, snagu i radinost vojvođanskog paora. Upravo u pripovetkama ove tematske orijentacije Veljko Petrović je ostvario najviše umetničke domete.

„Dođu godine kada drugi od čoveka traže samo uspomene, iako njega zanima baš sadašnjica pa mu se čini da tek počinje da odgoneta život. Mada njegove duhovne oči upiru samo u budućnost, sve jasnije što mu, inače, vid više popušta, – ako se nevara, – mladi naraštaj ga silom okreće unazad i pita: šta vidi na putu koji je prešao? Biće da je i to jedna dužnost koju priroda bezobzirno nameće: da se na takva pitanja odgovara.“ – V. Petrović

Umro je u Beogradu, 27. jula 1967. godine, a sahranjen uz velike počasti u Aleji velikana. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene gradu za muzejsku namenu.

Kada govorimo o planovima za budućnost Biblioteke „Veljko Petrović“, ovaj gorostas srpske književnosti i kulture ima veoma značajno mesto. Njegovo delo je ideja, put, zvezda vodilja, nadahnuće svega onoga što je određeno da postane cilj našeg rada. Njegovo ime je poštovanje, obaveza i dužnost.

[wonderplugin_slider id=177]

 

Svake godine, 5. februara, na dan rođenja Veljka Petrovića, naša ustanova svečano obeležava Dan biblioteke. Tada želimo da pokažemo svoje uspehe: koliko su naši članovi pročitali knjiga, koliko smo nabavili novih, koliko smo se trudili da uspemo u ostvarivanju svojih zadataka.

Naša Biblioteka je preuzela na sebe zadatak da se svekolika srpska javnost podseti, razbudi i da joj se ukaže na ono najvrednije što je iznedrio srpski rod. Veljko Petrović je zaslužio večni mir, ali ne i zaborav.

„Posle stogodinjice rođenja (1984), o Veljku se uglavnom ćuti. Osetljivog i ranjivog – a takvim ga vide sećanja… snašla ga je, evo neugodna posthumna polutišina. Čitaju se i proučavaju drugi i drukčiji, poetički aktuelniji, ili oni potisnuti i neshvaćeni, za života skroz neprogledani… Proza Veljka Petrovića – u bujnosti svoga sveta i čudesnoj tananosti izraza – zaslužuje nove uživaoce i tumače.“ (dr Slavko Gordić)

D rSlavko Gordić u svojim Ogledima napominje:

„Neverovatno, ali istinito: posle Ive Andrića, najviše dobrih pripovedaka na srpskom jeziku, u ovom veku, napisao je Veljko Petrović“.

Ipak, i pored toga, biva neopravdano zaboravljen od strane publike, kritike, pa i sabraće po peru. Biblioteka i svi njeni bibliotekari su sa radošću, ponosom i čvrstom voljom prihvatili ideju o oživljavanju sećanja na ovog našeg velikog književnika.

I na kraju ove priče o Veljku i jednoj Biblioteci, vraćamo se na njen početak. Ako smo mi bibliotekari svojim trudom, delovanjem i kreativnošću uspeli da makar za trenutak otrgnemo od zaborava i neopravdane ravnodušnosti književno delo ovog velikog pisca, naš trud nije bio uzaludan. „Jabuka na drumu“ Veljka Petrovića može imati i srećniji kraj.

„Ona još uvek stoji, iako pognuta, na istome mestu, na usluzi svakome; cveta, rađa, pomalo zaštićava ovcu i govedo i čoveka od naglih pljuskova i petrovačke jare. Ona bi činila ponude i punim svojim urodom, tom svojom aromatičnom smesom slasti i kiseline – kad je bezobzirni i nezahvalni ljudi ne bi u tome sprečavali. Ona podnosi, eto, godinama njihove pozlede. Čak se trudi da tragove njihove neopravdane grubosti jedva primetnim ožiljcima prikrije. Samo baš kad se sveža rana obnaži, procedi se sjajna kaplja smolice, ali – da li je to njen urođen razum ili stid? – ona ubrzo učini da ta suza potamni, da se stvrdne, izjednači s korom, i postane nevidljiva.“

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here