Imala sam možda sedamnaest godina kada mi je u Dunavskom parku prišla mlada Romkinja i ponudila da mi proda muvalicu. Sedela sam sa prijateljicom na klupi i kao svaka tinejdžerka, počela sam da se smejem donekle ironično i sa podsmehom na ideju da mi uz muvalicu ponudi i sudbinu, na dlanu. Odbila sam je jer je tada moje uverenje bilo da postoji Bog koji smatra da je to iznimno veliki greh. Samo to uverenje me je navelo da je ipak odbijem pristojno i kulturno.
Napravila je par koraka dok se odmicala od nas dve a potom se okrenula, pogledala me uperivši jednu od onih muvalica u mene i izgovorila: „Ti? Ti ćeš biti veoma srećna u životu“, uz savršeno spokojan osmeh na licu koji je u tom momentu govorio: „Da, ja to znam“. Ne znam da li je to bio još samo jedan pokušaj da me ipak kupi nudeći mi lepu priču o mom životu ili je stvarno sposobna da vidi sudbinu čoveka ali znam da sam ja prihvatila tu njenu rečenicu i stvorila novo uverenje. Biću srećna u životu.
Često mi je ta rečenica u kriznim momentima prolazila kroz glavu i davala mi spokoj da će ipak sve loše proći i da ću biti veoma srećna. Kako samo suludo zvuči ali bilo mi je dovoljno da savršeno skrojene reči neznanca postanu oslonac, štaka, pomagalo za svaki dan koji nije imao srećan kraj. Tada još nisam shvatala da je sreća isključivo stanje uma i duše bez mogućnosti uticaja spoljašnjih faktora jer oni ni ne postoje ako im to sami ne dozvolite. Baš ta Romkinja je bila spoljašnji faktor koji sam pustila da deluje na mene jer mi se svidelo kako zvuči i šta mi nosi.
Sad pokušavam da prebrojim sve one spoljašnje faktore koji mi ne služe baš ničemu a kojima sam samo ja dala smisao. A smisao dobiju onda kada počneš da veruješ u njih.
Dosta godina kasnije, i dalje, jače i odlučnije verujem da ne može niko da ti proriče sudbinu a crnu magiju neću ni da spominjem jer je ona ravna jednom uređenom sistemu čija je svrha samo jedno: ukroti i slomi. Dušu, razum, damar. Pojavljuje se druga pripadnica, visoko školovana za magiju zvanu gatanje i pokušava da kupi moju pažnju kako bi posle duplo naplatila. I nije joj pošlo za rukom dok me nije dodirnula tamo gde sam najtanja i tamo gde ne pitam za cenu. To iskustvo me je preobratilo još više. Prolazeći kroz razne faze i vršeći detaljnu dedukciju slučaja shvatila sam mnoštvo stvari počevši od toga da joj odajem silnu počast i poštovanje za veštinu tumačenja ljudske psihologije i stanja svesti, odajem joj počast za performans i glumu koja je skoro zaslužila pozorišne daske, odajem joj priznanje za veštinu govora i moć ulaska u glavu jer je u moji ušla, ludački mi pomerajući tlo. Oduzimao me je strah koji se toliko brzo nagomilavao da je kulminirao u stravičan bes koji je urodio plodom. Oprostila sam sebi veliku glupost. Oprostila sam sebi još jedan spoljašnji faktor koji nije na mene uticao dobro. Shvatila sam da i pored mogućnosti da može da vidi moju sudbinu u osnovi njenog delovanja stoji iznuda novca i čista prevara.
To se zove iskušenje vere i stanja svesti, to se zove savijanje lažnih postulata sopstvenog bića da sve o sebi zna i poznaje. To nije ni greh ni stid ni sram. To je test na kom sam pala ali naučila tako dobro za sledeći put, da kada su mi bile ponuđene usluge takvog tipa, sa nesvakidašnjim osmehom sam odgovarala: „Znam, sve znam“ i okretala leđa, spokojna.
Paran broj godina kasnije, potvrdila sam činjenicu i konstataciju da ne treba o svojoj sudbini da znaš ništa, baš ništa. Tabula rasa. Treba samo da imaš kredu i švrljaš kako god ti volja jer um koji razvija misao kao filmsku traku ne zaustavlja se samo na trideset i šest snimaka. Taj um ume da stvara pakao, ograničava maštu i određuje tok i pravac kretanja jedne individue koja je rođena jedinstvena, sposobna i posebna, prepuna talenata i umeća da kroji sopstveni put bez ideje da treba da zna kako i kuda on vodi jer potrebno je samo jedno, da veruješ u dobro. Uzmi sve konstante i zakone i crtaj svoj put kroz formulu za život čija svrha nije ni da znaš u napred, ni da strahuješ nego da uživaš. Sigurna sam da postoje oni koji mogu da vide malo dalje, neka ih. Ti pogledaj za milimetar isped njih, uzimajući uz put samo ono što ti se dopada jer ti se može. Za takvu akciju potrebno je samo da jasno znaš da crtaš, sudbinu, put, liniju na dlanu. Da si gledaš u dlan.
