Jedan od onih koji su zaslužni što je Bačka Palanka već godinama u vrhu dobrovoljnog davalaštva krvi u našoj zemlji, svakako je Vasa Radosavljev – Baba.
Baba, kako ga inače gotovo svi zovu, prvi put je dao krv kao dvadesetogodišnjak tokom služenja redovnog vojnog roka u Zagrebu, a u njegovoj knjižici trenutno su upisana 122 davanja.
– U kasarni Borongaj, gde sam se nalazio na služenju redovnog vojnog roka u tadašnjoj JNA, zajedno sa jednom grupom vojnika otišao sam da dam krv. Sa davanjem krvi nastavio sam i kasnije, nakon što sam skinuo sivo-maslinastu uniformu i godinu, za godinu stigao sam do 122 davanja krvi. Sigurno da bi brojka od 122 davanja bila i veća, da nisam u poslednjih devet meseci, zbog određenih zdravstvenih problema morao izostati sa akcija davanja krvi – započeo je svoju priču o davalaštvu krvi Vasa Radosavljev – Baba.
Dragocenu tečnost davao je godinama radeći u bačkopalanačkoj „Majevici“.
– Kod odgovornih u „Majevici“ nailazio sam puno razumevanja za davalaštvo krvi, tako da nikada nisam imao ni najmanji problem kada sam morao izostati sa posla, kada bih se odazvao na poziv Crvenog krsta da dam krv. Tokom davanja krvi dok sam bio vojnik, bio sam nagrađen sa dva dana poštede, a kasnije u vreme kada sam bio u radnom odnosu, dobijao sam i slobodne dane. Sada se međutim, situacija promenila, tako da trenutno kao penzioner nisam čak oslobođen ni participacije, kada odem kod doktora. Nije to sgurno ni važno, jer niko od davalaca, bar onih koje ja poznajem ne daje krv, radi nekih beneficija, već isključivo iz humanih razloga – ističe Baba.
Mada se iz humanih razloga odlučio da daje krv, Baba je kako reče bio prijatno iznenađen, kada mu je za jubilarno stoto davanje krvi, uručena umetnička slika u znak zahvalnosti za njegovo delo.
– Slika ostaje kao trajna uspomena, za humanost koju sam ispoljio tokom proteklih nekoliko decenija. Čuvam je kao najvredniji poklon, jer ona je nagrada za ono što činim i što ću nadam se činiti, još nekoliko godina. Svaki odlazak na akciju davanja krvi je ujedno i kontrola vlastitog zdravlja, što je svakako za svakog čoveka veoma važno.
– U poslednjih devet meseci nisam iz zdravstvenih razloga davao krv. Moram priznati da sa nestrpljenjem očekujem pozitivan odgovor od lekara, kao bih opet otišao na akciju dobrovoljnog davanja krvi i zavrnuo rukav – napominje Baba.
Kada je prvi put dao krv, sada već davne 1978. godine, količina krvi koju je poklonio bila je 200 mililitara. Međutim, količina dobrovoljno date krvi vremenom se uvećavala i trenutno je 400 mililitara.
– Mada količina od 400 mililitara nije mala, davaoci krvi koji su ostvarili na desetine davanja, vrlo brzo gotovo za desetak minuta obave taj „posao“. Ranije dok sam bio na početku ovog humanog dela, meni kao i drugim davaocima koji su poput mene bili „početnici“, trebalo je više vremena da damo krv. Danas se to kako rekoh, obavi veoma brzo, bez velikog zadržavanja u prostoriji gde se sprovodi akcija – kaže Baba.
Tokom godina za nama mnogi Bačkopalančani koji su ljubitelji prirode, mogli su Babu da vide na Tikvari, i drugim mestima kako peca.
– Pecanje je moja velika ljubav još od malih nogu i kada god mi uslovi i okolnosti, dozvole izlazim na vodu kako bih zabacio udicu. U prirodi se osećam slobodno, a ujedno svaki odlazak na pecanje je i prilika da uživam u prirodi. Nisam opterećen ulovom, jer on svakako nije glavni razlog mog izlaska na vodu. Pecanje baš kao i dobrovoljno davanje krvi bih preporučio posebno mlađim ljudima, jer će i u jednom i u drugom slučaju biti samo na dobitku. Ne treba smetnuti sa uma da se već nakon tri meseca od davanja, krv obnavlja, a organizam čisti – ističe Baba.
Pod uslovom da ga zdravlje bude služilo, Baba će davati krv još četiri – pet godina. U tom slučaju brojka od 122 davanja koja je upisana pored njegovog imena sigurno će biti uvećana. Svako naredno davanje će možda značiti i jedan spasen ljudski život, a od toga sigurno nema ništa humanije, ali ni vrednije.
Nadimak dobio po ocu
– Baba je nadimak, koji sam „nasledio“ od oca. Naime, kako su mog oca prozvali Baba, jednom prilikom dok sam bio dete, neki ljudi su me pitali,„Čiji si ti mali“? Ja sam im odgovorio Babin, i od tada me gotovo svi ovako zovu. To mi je na početku malo smetalo, a kasnije kako je vreme odmicalo sve mi se više dopadalo, tako da je u ovom trenutku nadimak koji nosim, postao sastavni deo mog imena i prezimena – rekao je Vasa Radosavljev – Baba.
