„Sve naslovne strane blurovane, šta je sa ovim novinama danas?“, zapitala se voditeljka jutarnjeg programa prelistavajući dnevnu štampu. Udarna vest je bila sudija iz Vranja koja prodaje svoje telo za 300 evra. A njeno telo, na pojedinim naslovnim stranama ostatku Srbije „na izvolte“.
Zgrožena voditeljka, zgroženi njeni gosti, i naravno zgroženi gledaoci. U tolikoj meri su šokirani ti gledaoci da su, ostavljajući jutarnju kafu da se ohladi, pohitali do prvog kioska da kupe dnevnu porno štampu i presude sudiji.
I pored prvobitnog šoka, ništa strašno. Ima ovaj narod mnogo većih muka, pa je tamo neka gola ženska na naslovnoj već sutradan postala prošlost. Ipak, svoju kuknjavu na loše stanje u društvu, državi, sistemu, ovaj narod voli da umiri rijaliti programima. Jer nisu problem ti učesnici i njihovo pojavljivanje u medijima, i bolesni umovi moraju da zarade lovu. Problem su oni koji to promovišu. A još veći problem oni koje to zaista zanima. Koji zaista gledaju redovno, koji šalju poruke podrške i glasaju. Ja sam sirota, bila naivna i mislila da to oni nameste te glasove, dok se nisam lično uverila da postoje oni koji bukvalno nemaju leba da jedu, a šalju poruku Miljani Kuljić kako je ružna i debela.
Da, Miljana Kuljić… Jedna od mana posla kojim se bavim jeste praćenje po internetu svih mogućih portala. Između ostalih, tu su i ti koji me obaveštavaju o životu dotične persone. U vest ne moram da uđem, pošto su naslovi uvek ekskluzivni i šokantni i sami po sebi dovoljni. Nemam ništa protiv žene, nemam pojma ni ko je ni šta niti me zanima, ali sam u neverici izbečila oči pre neki dan kada sam pročitala naslov: „U Zadrugu 2 ulaze Miljana, njena majka i tek rođen sin“. Beba u rijalitiju?
Ne znam zašto, ali polažem još uvek malo nade u Željka Mitrovića i njegovu ekipu i molim Boga da će pred sam početak rijalitija to biti demantovano, ili nešto kao aprililili u avgustu.
Socijalna služba je zimus oduzela dete samohranoj majci „jer u prostoriji u kojoj boravi dete nije dovoljno toplo“. Da se baka deteta nije pobunila i digla frku u medijima, ne verujem da bi joj dete bilo vraćeno.
Rijaliti šou je, izgleda, pravo mesto za novorođenče. Ili je ipak scenario sledeći: „Sine, mama mora sad da ide u rijaliti, a ti pošto si jako mali, ne možeš da ostaneš sa bakom pa ću da te vodim sa sobom“.
Nije svaka majka najbolja za svoje dete, to je jasno odavno. Ali nije li to posao socijalnih službi? Iskreno se nadam da je ovo još jedan trik za podizanje gledanosti i da će to dete imati normalno detinjstvo.
Nadam se i da će žute štampe i ružičaste televizije morati jednog dana da promene boje. Ali ne u boje vladajuće stranke nego u boje realnog života sa nijansama kulture i pravih vrednosti. To je moguće, ali samo ako gledaoci prestanu da vire u gaće Lune Đogani i jednostavno promene kanal.
