Sedele smo nas tri ženske danas i gledale fudbal. Moja ćerka, sestričina i ja. Na početku utakmice njih dve su pitale jedna drugu ko za koga navija. Nisam im htela objašnjavati da su postavile najvažnije pitanje u regionu poslednjih 10 dana. Ali mislim da su dale najbolje odgovore.
Obe su navijale za Hrvatsku. „Tu su nam, bliži su nam, to su naši. Kad dođem na Dunav vidim Hrvatsku“, rekla je moja ćerka. „Volim da gledam njihove serije, ne moram da čitam prevod“, smejala se njena sestra.
Dale su prave odgovore kakve samo dečije glavice mogu da smisle, tako realne, malo šaljive, ali i iskrene. Sve su svele na jednostavnu emociju, nije to ljubav, ali nije ni mržnja. Tu smo, jedni pored drugih i trebalo bi da je logično da se bar u sportu podržavamo. Razumemo se, a što bi moja baba rekla od iste smo mi „fele“.
Njihovi odgovori su me duboko zamislili. Pitala sam se kad i kako se rađa mržnja? Da li bi moja ćerka zamrzela tu zemlju koju vidi preko Dunava da sam ja počela sa pričom o ratu od pre 20 godina kad sam još na noši sedela? Da li smo svesni šta ostavljamo za sobom dok uporno pred decom nabrajamo koga sve to mrzimo? Zašto je jako važno ostaviti komentar pun mržnje, a čestitati, pohvaliti postalo je nevažno i smešno? Onda kad se ta deca koja nas slušaju počnu mlatiti ko veliki, krstimo se i čudimo „ju pa šta mu bi, uvek je bio miran i povučen!?“.
Toliko je mržnje bilo ovih dana da su i oni miroljubivi, blaženi i puni ljubavi počeli da sumnjaju, preispituju svoja pozitivna osećanja u fazonu „ja nisam normalan, ne mrzim nikog“. Zbog čega? Zbog sporta, fudbala, Đokovića? Zar nije dovoljno samo Bravo! ili Čestitam! ili jednostavno da ćutimo kad nemamo šta pametno reći.
Proći će i fudbal i srebro Hrvatske u fudbalu, i Đokovićeva titula i svaka im čast svima. Oni su nam dali samo primer, kakvi bi svi trebali da budemo. Dobri, bolji, najbolji …
Mogli bi da se vratimo u naše realne živote, mogli bi da radimo, pomažemo drugima, plaćamo račune, počistimo kuću. Mogli da se manemo pametovanja zašto Đoković više nije broj 1. Eto čovek je osvojio Vimbldon, verovatno jer je poslušao džabalebaroše koji sede kući i komentarišu njegov privatni život.
Mogli bi jednostavno da živimo svoje živote, skinemo kapu boljima i da ponekad pričamo koga sve volimo i zbog čega. Ne znam koliki bi bio spisak. Dosta se ta ljubav podrazumevala, mogla bi malo i da izroni na površinu.
