За доктора Ранка Рајовића многи тврде да је највећи стручњак у регији за питања одгоја детета – његов систем учења НТЦ подстиче здрав развој мозга код деце, подржава потенцијале детета, а дечије игре сматра кључним фактором за развој интелигенције.
Наслов једне од његових књига „ИQ детета – брига родитеља“ упућује на важност одговорног и активног родитељства за ментални развој деце.
Зашто деца више не могу без мобилног телефона?
Ја јесам за модерну технологију, али ако знамо шта технологија ради нашем детету, треба да се замислимо. Родитељи знају – дете кад добије мобилни телефон без њега више не може да живи. То је зато што мозак као орган за преживљавање мора да учи да би преживео. Сваки пут кад мозак нешто ново научи, лучи хормоне среће – ендорфине. То је биолошка награда кад нешто савладамо. Кад дете прохода својих првих пар корака у животу, оно је тада пуно тих хормона среће. Кад протрчи, научи да плива, научи да вози бицикл… сваки пут кад нешто ново научи, стижу хормони среће. Велика количина среће јавља се када дете крене у школу. Радили су тестирања, тај велики ендорфин добије се пет-шест пута у животу. Мали ендорфин добије се једном дневно или у два дана.
Међутим дете када добије телефон дешава се следеће: када пређе један ниво игрице добије ендорфин, други ниво – поново ендорфин, трећи ниво – ендорфин, и тако даље… За десет минута, десет пута се јави хормон среће, што није физиолошки. И онда мама зове на вечеру, а дете каже –чекај још мало. Или каже да није гладно.
Ендорфински рецепторски су као морфијумски рецептори – дете као да се дрогира. Родитељи тога нису свесни.
Мој је савет: немојте им куповати мобилне телефоне, а ако сте већ купили, направите границу –пола сата.
Али по искуству родитеља, дете тражи начине како да то злоупотреби. Оду у тоалет, закључају се и петнаест минута играју. Нека деца се ноћу буде да би играла док родитељи спавају, зато ујутро не могу да устану и иду у школу. Играју по два-три сата дневно и не могу да се реше телефона.
Када им стотине информација у току дана стижу у мозак, тај мозак трепери. А онда неко очекује да ће дете да учи и чита књиге. Неће. Тако настаје проблем.
Близу смо решења проблема. У оквиру програма “Ерасмус +” радимо пројект у Словенији, Чешкој, Словачкој, Италији и Француској. Тражили су ми да дам десет предлога за решење овог великог проблема. Једно од решења је апликација која ће ускоро бити доступна. Ради по принципу да дете на мобилном телефону има функцију телефонирања и смс порука. На екрану има још само зелени круг НТЦ, а када кликне на њега отварају му се све остале апликације. Има пола сата да их користи. Може десет минута на YоуТубе, пет минута Инстаграма итд, дете бира.
Али кад прође 30 минута, нема више ништа до сутра. Једина шанса да добије бонус од 20 минута је да дете пређе четири километра, значи да се креће.
Радили смо тестирање апликације и деца су веома иновативна како да је преваре. Идеје су врхунске, не смем да их откривам. Зато смо направили могућност да родитељ прати апликацију.
Морамо да се боримо за нашу децу, јер другу децу немамо. Проблем је да је свака нова генерација мало слабија. Моторички су лошија, слабија им је пажња и концентрација, не могу да пишу, не могу да уче. Питање шта ће бити за десет година ако не будемо ништа променили. Каква ће бити наша деца кад одрасту и кад се буде од њих очекивало да буду економски продуктивна? Морамо да спремамо децу за будућност.
Имамо податке да су наша деца међу последњим у Европи, а Европа ионако касни за источном Азијом. Ми морамо потхитно да кренемо у промене.
Да ли је истина да родитељи данас мање него раније пуштају децу да иду “тежим путем”. Зашто то није добро?
Рецимо, дете има лего коцкице. Мора да мисли како да их састави, не иде му, тешко му, а онда дођу родитељи и направе му то. Или идемо још мало уназад – дете учи да хода. Наравно, док учи да хода, дете мора да пада. Али родитељи им купе каишеве за проходавање, поводац, па видите како родитељи иду с дететом на каишевима и не дају му да падне. Функција проходавања није да не дозволимо детету да пада, него супротно, да научи да пада. Да падне 500 пута у четири месеца. Сваки пут кад мало дете падне, неће се повредити. Ако не научи да пада с две године, кад ће научити? Вероватно никад. Васпитачи кажу да данас све мање деце има рефлекс да испред себе стави руке кад пада. Мозак мора да научи да пада, исто као што мора научити да мисли. То је проблем презаштићивања.
Ако родитељ ради уместо детета, не да му да падне, дају му мекану храну да дете не мора да жваће, свака та помоћ неће развити одређени део мозга како треба. Помоћ детету је медвеђа услуга, дете мора да се избори.
Да ли се обрасци родитељства данас разликују од оних од пре неколико деценија, у којима је одрастала иста та генерација родитеља?
Исти су проблеми свуда, у Чешкој, Холандији, све исто. Нешто се у главама људи променило, родитељи су другачији. У Италији је стандард да гурају дете у колицима до пете године! Сетимо се уназад тридесет година – ко је нас гурао у колицима толико дуго? Ко је нас возио аутом у школу? Наша деца сада не иду ни пешке.
Мислим да је то и због преобиља информација где је најзаступљенија лоша вест, несреће, а и агресивни возачи на улицама. Радили смо анкету – педесет посто деце у четвртом разреду родитељи довозе у школу и додвозе из школе. Сваки дан.
Мислите да мене као оца није страх? Наравно да јесте. Али не треба ићи линијом мањег отпора. Треба утицати на свест целог друштва.
