Na prvo dobrovoljno davanje krvi, Nedeljko Marčeta otišao je 1987. godine. Učinio je to u bačkopalanačkom Domu zdravlja. Mada se to dogodilo pre trideset dve godine, Nedeljko se dobro seća prvog davanja.
– Na prvo davanje krvi, otišao sam kada sam napunio osamnaest godina. Bio sam u to vreme radnik bačkopalanačke „Majevice“, a našao sam se u grupi velikog broja njenih radnika, koji su otišli u Dom zdravlja da daju dragocenu tečnost. Želja za dobrovoljnim davanjem krvi, kod mene se javila još u vreme kada sam imao dvanaest godina.
– Naime, 1981. godine, nakon teške saobraćajne nesreće u Župici kod Drvara, poginuo je moj otac Mirko. S obzirom, da sam saznao da je jedan od razloga što je završio život, bio i taj, što nije imao ko da mu da krv, nakon ove nesreće u meni se javila želja da budem davalac. Iz tog razloga sam odmah nakon što sam napunio osamnaest godina, počeo da dajem krv – kaže Marčeta.
U svojoj knjižici dobrovoljnih davalaca krvi, Marčeta bi imao upisana još dva davanja, ali…
– Tokom služenja redovnog vojnog roka u JNA 1990. godine u Zadru, dva puta sam dao krv. Međutim, zbog rata koji je izbio na području Hrvatske, ali i još nekih republika nekadašnje države Jugoslavije, ova dva davanja nisu mi priznata. Dakle, krv sam dao 102 puta, ali mi je u knjižicu dobrovoljnih davalaca, upisano 100 davanja. Dragocenu tečnost, koja je možda nekima i život značila, dva puta sam dao u Loparama uz nekadašnjoj Bosni.
[wonderplugin_slider id=136]
– U tom mestu je „Majevica“, u kojoj sam nekada bio zaposlen imala pogon, pa sam svojevremeno sa grupom njenih radnika, otišao dobrovoljno da dam krv – ističe Marčeta.
Nedeljko je bio spreman da krv da i majci Milevi, koja je 2006. godine doživela moždani udar. Međutim, u konsultaciji sa doktorima nije to učinio, jer je tada bolnica imala dovoljne zalihe krvi. Krv je od prvog do stotog davanja gotovo redovno davao, odazivajući se na sve akcije Zavoda za transfuziju krvi. Samo sa jednog davanja je izostao, ali ne zbog bolesti, već zbog povrede ključne kosti.
– Na akcije Zavoda za transfuziju krvi iz Novog Sada, stalno sam se odazivao, osim jednom. Naime, 1996. godine nisam otišao da dam krv jer sam slomio ključnu kost, koja je bila pod longetom. Drago mi je da sam se se davanjem krvi protekle srede u Bačkoj Palanci, upisao u „Klub 100“. Još mi je draže što sam tokom proteklih godina „naterao“ dvadesetak osoba, koje su radile kao i ja u „Majevici“ odnosno „Radniku“, da se i oni uključe u ovu humanu akciju Zavoda za transfuziju krvi.
– Od prvog dana kada sam počeo da dajem krv, nisam bio ni malo opterećen koliko davanja ću ostvariti. Došao sam do broja 100. Ko zna kome zdravlje bude služilo, možda stignem i do stopedeset davanja krvi. Uostalom, to i nije toliko važno, najvažnije je da krv koju ću nadam se i dalje davati, pomogne nekome da ostane u životu ili da se izleči – konstatovao je na kraju Marčeta.
Iako davalaštvo krvi nije nasledno, već krvna grupa, Marčeta koji ima krvnu grupu „O“ pozitivna, se iskreno nada, da će jednog dana neko od njegove dvoje dece, trinaestogodišnja Milica i jedanaestogodišnji Zoran, krenuti njegovim stopama i da će poput njega biti dobrovoljni davaoci krvi.
