„Kako rečeno – tako učinjeno, bistu maršala su Španci i Milan „skinuli“ sa sprata škole, stavili u gepek auta i svratili u obrovački bife „Sport“, da uz „čašicu razgovora“, vide u kafani veliku zidnu sliku koju je Milan uradio, nekoliko godina pre.
Vrativši se u sitne sate u „Turist“, a kako u to doba radi samo šank bar, barmen Đido pita: „Gde ste zaglavili Mišo, kad Španci ni na večeru nisu stigli?“. „Išli smo da skinemo Tita, a kad čuje diktator Franko, da su i njegovi podanici u tome učestvovali, daće im boračke penzije.
“Kako u hotelu u tom periodu, naročito u kasne sate, dežuraju jedan-dva doušnika milicije, priveli su Milanovu grupu na informativni razgovor, koji nije dugo trajao, jer se brzo razdanilo i drugovi iz komiteta su objasnili, da je bista naručena kod inkriminisanog slikara, a i barmen Đido je svojim svedočenjem osporavao verbalni delikt Mišin.“
I ne samo iz ove anegdote, znamo da se Milan ozbiljno bavio vajarstvom, najčešće u gipsu i terakoti, ali i u bronzi i kamenu, o čemu svedoči njegova vajarska zaostavština, rasuta u privatnim i društvenim kolekcijama. Skulptura „Devojčica sa knjigom“ nalazi se u biblioteci „Veljko Petrović“ u Palanci, bareljef izliven u gipsu „Poplava 1965.“ u vlasništvu Vodoprivredne organizacije „Dunav“ u našem gradu, skulptura „Kraljević Marko i Miloš Obilić“ (na konjima); bareljef u bronzi sa likom „Milana Janića“, vlasništo našeg Kajak kluba, skulptura „Ribari“ i rad primenjene umetnosti „Cenovnik“ u palanačkoj „Dunav čardi“, dva bareljefa u vlasništvu porodice Jović, „Ženski akt i Bakus“ u restoranu „Stara kuća“ u Palanci i mnoga druga.
Dva vajarska rada iz Jurićeve kasnije stvaralačke faze su javni spomenici i to: skulptura u prirodnoj veličini „Logorašica“ izlivena u bronzi, u parku trikotaže „Iteks“ u Iloku i obelisk kombinovana tehnika (kamen, bronza) u nekadašnjem Vojno-nastavnom centru „Bagremara“ u Bačkoj Palanci. Naravno, niti se zna, niti je Milan ostavio pisanog traga o svom umetničkom stvaralaštvu, malo je izlagao, pa nema ni izložbenih kataloga, koji bi svedočili o njegovom likovnom radu.
Palanački slikar Milan-Miša Jurić, po drugi put, ono što se kaže „ulazi u mirnu luku“, ženi se Zuzanom Kopčok iz Silbaša, sa kojom ostaje u braku do kraja svog života. Ni ova „mirna luka“ neće biti u pravom smislu tih reči, jer će Milan povremeno praviti izlete u boemštinu, ali brak će biti sačuvan (njegovi prijatelji kažu, zahvaljujući tolerantnoj supruzi), pune 43 godine.
Stanovali su u baraci-stanu, koju je supruga Zuzana upristojila, tako da su mnogi gosti sa nevericom gledali u čudu plod njenih ruku i Milanove mašte.
Od 1972. do 1975. godine, slikar Milan-Miša Jurić ima status samostalnog umetnika u Bačkoj Palanci, sa socijalnim i penzionim osiguranjem van radnog odnosa, što će uticati u određenom smislu na njegovu ličnu i umetničku slobodu.
Pogledaj: Slikar Milan – Miša Jurić (1938-2012)
Milanovo sakralno slikarstvo, pre svega je skromnog opusa, što je u duhu vremena u kome je stvarao, možda i izvor lake i brze zarade, ali ga svakako, u slikarskom smislu nije umetnički inspirisalo. Njegove ikone, i zidne i štafelajne, u kompozicijskom smislu su dobro pozicionirane, sa izraženom kanonskom studioznošću, ali sa anatomskom nedoslednošću (naslikao je Sv. Jovana sa svojim likom), dok su mu naracije i kolorit solidni i u duhu pravoslavnog sakralnog slikarstva.
Pogledaj: Jurićev atelje 213 A
Od 1975. do 1978. godine, Milan je radio u iločkom muzeju na zaštiti i restauraciji umetničkih slika i predmeta iz kulturno istorijske baštine grada Iloka. I ovaj period ličnog i stvaralačkog života najvećeg likovnog talenta Bačke Palanke, pratiće ozbiljan umetnični rad i razuzdani boemski doživljaji sa bratijom iz iločkog muzeja. „Stalnu postavku braće po čašici“ sačinjavali su Milan-Miša Jurić, njegov brat Dane Jurić, Iločani, Mićan Hinić i profesor likovnog Bezjak. Ugledni direktor muzeja bio je Sulejman Salihović, koji će dobar deo radnog vremena trošiti na suzbijanje javašluka „stalne postavke“ i teranja ih u „soru“, kako je sam govorio.
Nastaviće se…
