Hrabrost je danas, čista hrabrost reći svoju tugu ili muku pred drugima. Hrabrost je danas pričati komšiji neko svoje iskustvo koje odstupa od zacrtanog šablona ponašanja i interesovanja. Jer onda se često povratna informacija reflektuje kao čopor gladnih lavova.
Zinuli su u trenutku da vas pojedu i nahrane svoj ego vašom nestabilnošću jer im je njihove i odviše. I dok pokušavate da im izađete iz vilice i objasnite da su vas pogrešno shvatili samo im pomažete da kliznete niz grlo. To je jedna crta kod ljudi, nekad nesvesna a nekad prečesto svesna, koja se ispisuje ličnim zadovoljstvom zarad tuđe nesreće, spoticanja, tuge.
Prva stvar koju sam shvatila je da takve stvari ne treba ni da pričaš, pre svega jer samim ponavljanjem nekih nemilih događaja i osećanja, ubeđuješ samog sebe da je to stvarno istina. Jedna jedina. I da nemaš drugu opciju. A kad ubediš sebe u nešto onda se dalje sve dešava po zakonu akcija – reakcija, pa ćeš takav život i početi da živiš jer veruješ.
Nije ćutanje uvek guranje pod tepih. Ne guraj pod tepih nego pred sebe, uhvatiš se u koštac sa izazovom jer to niko drugi neće, pogotovo ne oni što pod tepihom imaju više stvari nego na njemu. A znamo za tepih na koji ako sedneš sa dovoljno vere, može lako da poleti.
Druga stvar, ako već moraš, nemoj da pričaš bilo kome. Sigurno u vašem životu postoji makar jedna osoba kojoj neće krenuti voda na usta kada ugleda vašu bol željna da se njome zasiti (uvek na kratko jer takva glad traži još). Sigurno u vašem životu postoji ta srodna duša koja će biti tu samo da posluša, da preuzme deo nedrage energije i zajedno je sa vama pusti, niz vodu.
Ako umeš prvo, ne radi drugo. Ako ne možeš da ne radiš prvo i drugo, treće nemoj ni po cenu trajanja dobrog osećaja od recimo 3 minute i 20 sekundi, nemoj po cenu osećaja koji kaže da ti je lakše, jer teško da će da traje duže a još teže da će bilo kako pomoći.
A treća stvar je pogubna po tebe. Pričanje priče onim tamo gore gladnim lavovima. Neretko ćeš naleteti na nerazumevanje, osudu, procenu svoje ličnosti. I znam da ćeš reći: Ma briga me ko šta misli.
Ali da li je to stvarno tako? Jel da jeste zašto si onda tamo nekom prosuo svoju intimu u tanjir kao vrhunski delikates poznatog restorana? Zašto si sebi dozvolio da te sažvaću ili žvaću danima kao goveda koja preživaju?
Pitam ja sebe, zašto sam sebi dozvolila pre neki dan da se osećam da sedim na zemlji, sa Safari šeširom na glavi, okružena čoporom gladnih čije su oči bile sve krvavije dok sam pričala priču koja je trebala (po mom) da bude interesantna ali izgleda da nije trebala ništa. Trebala je da ostane moja priča, za moju dušu i opet naivno nisam perpoznala moguću opasnost puštajući se niz redove civilizacije ne prepoznajući čopore.
Ali dobro, još jedan razlog više da oprostiš sebi i da naučiš nešto. Nije li to i poenta? Lekcije se kriju svuda. Možda je i pogrešno reći kriju, bolje otkrivaju.
Tako svaki problem postaje izazov u traganju. A to je već uzbudvljiva priča.
