Kolonisti sa Kupresa, iz Glamoča i Bosanske Krupe, imali su jedinstvenu sreću da se u srcu Bačke nasele u kraj sličan onom iz kog su došli ‒ kraj okružen vodom i šumom, a nadomak Palanke i Novog Sada.
Ako si selo u Opštini Bačka Palanka, dođe ti isto kao da imaš brojnu porodicu, sa gomilom braće i sestara, u kojoj čitavog života moraš da se dokazuješ. Baš tako. Pored Palanke, opština broji još 13 sela. I to ne makar kakvih. Evo samo nekoliko zvučnijih imena iz ove reprezentacije: Čelarevo, Pivnice, Silbaš, Despotovo, Gajdobra…
Oduvek je nekako važilo pravilo da, na nivou opštine, tačno polovina ljudi živi u gradu, a druga polovina u okolnim selima, pri čemu je za vojvođanski folklor uvek bilo veoma važno da su neka od sela izrazito „nađoška“ (mnogi bi rekli „laloška“), poput Silbaša i Despotova, a druga dominantno kolonistička (recimo Gajdobra i Čelarevo). Već po nazivu sela jasno je da se u ova druga ubraja i Mladenovo. Ime, dakako, nosi po legendarnom partizanskom komandantu sa prostora Bosanske Krajine dr Mladenu Stojanoviću. I uopšte, pet minuta nakon ulaska u selo saznaćete da su odmah nakon oslobođenja i užasa Drugog svetskog rata, ovde prispeli ljudi iz gotovo isključivo tri oblasti: sa Kupresa, iz Glamoča i Bosanske Krupe. Zapravo, saznaćete da smo u onim čestim, ali mahom površnim pričama i anegdotama o posleratnoj kolonizaciji, smetnuli s uma razmere ovog događaja. A reč je o, za naše prilike, epskom događaju, spram kog je i glasovita Velika seoba pod Čarnojevićem mali događaj.
Bilo je to najveće pomeranje srpskog naroda u njegovoj istoriji! Da li ste, recimo, znali da je u nekoliko godina, neposredno nakon Drugog svetskog rata, samo sa prostora Dinare, u Vojvodinu stiglo 225.696 ljudi?! To su vam dve Subotice i Palanka pride. U demografskom smislu, bio je to događaj tektonskih razmera.
Stoga pomalo čudno zvuči podatak da se ovo selo prvi put pominje još 1332. godine. Ljudska naseobina, ovde podignuta, logičan je izbor. To je mesto na kojem se dodiruju Dunav i Mostonga. Pri čemu je nekada i ova druga bila moćna reka. U dužini od 106 kilometara, na putu od Riđice prema današnjem Mladenovu, bila je sudbinski važna za lokalni živalj. A pored reka, ovaj potez bačke ravnice karakterističan je i po šumama. Čak ni prostor Gornjeg Podunavlja, od Sombora prema granici, nije toliko za Vojvodinu atipičan kao ovaj uz Dunav, od Bačke Palanke do Bača. Oko današnjeg Mladenova nalaze se čak četiri šume. Ne čudi stoga da je susedno, tri kilometra udaljeno Karađorđevo, bilo čuveno po dolascima Josipa Broza Tita, koji je u svojstvu lovca, sa svitom oko sebe, ovde bio čest gost.
Primetili ste, naravno, da smo na nekoliko mesta morali da naglasimo „današnje“ Mladenovo. Primedba je sasvim umesna, jer selo se nekoliko vekova, sve do kolonizacije, zvalo Bukin. Istorija kaže da u ovaj kraj 1749. stižu Nemci. U selu su zatekli Srbe pravoslavce. Manevrima austrijske, carske vlasti, Srbe je trebalo pomeriti, za račun Nemaca. U tome su naravno uspeli, pa su Srbi prešli u Srem. Zanimljivo je da je tako nastala poslovica: Ošli Sremci, došli Nemci! Ćurak se obrnuo nakon Drugog svetskog rata, kada su brojni partizanski komandanti sa prostora Srema pristigli u Novi Sad da preuzmu svoje partijske i državne funkcije. Tada se govorilo: Ošli Nemci, došli Sremci! Krug se zatvorio.
Elem, prema podacima iz 1900. godine, u Bukinu je živelo 2.914 Nemaca, što je bilo blizu 90 odsto stanovništva. Na plodnoj zemlji, okruženi vodom i šumom, lokalni Nemci našli su sve što im treba za život i blagostanje. Problem je nastao onog momenta kada se Ugarska izborila za veći stepen autonomije, pa je prostor Bačke, u političkom smislu, počeo da se upravlja prema Pešti, a ne Beču kao do tada. Nemci su bili izloženi mađarizaciji do mere da im je ukinuta škola na maternjem jeziku. Događaji iz Drugog svetskog rata bili su plodno tle za snove o povratku pod austrijsku krunu. U zajapurenim Hitlerovim govorima videli su šansu za istorijski revanš i obukli uniformu. Prošlo je kako je prošlo. Većina Bukinačkih Nemaca, ne čekajući oslobodioce, 1944. napustila je selo. Ostali su to učinili kasnije. A onda je u selo stigao komandant partizanske brigade sa prostora Bosanske Krajine Žarko Krnetić. Poveren mu je zadatak da pripremi napuštena domaćinstva za prihvat novih stanovnika. Rečeno – učinjeno! Bukin je postao Mladenovo.
O tome kako se u Mladenovu živelo u posleratnom periodu, umesto podataka vezanih za privredu, kulturu, sport… mi smo kao ilustraciju izabrali nešto drugo. Dakle, seoska Osnovna škola „Branko Ćopić“ godine 1960. imala je 1.314 đaka! Nije greška, dobro ste pročitali. Život je bujao. Tačno 50 godina kasnije, školu je pohađalo 227 učenika. Svaki šesti od onog broja. Sve smo rekli. Ipak, jedno je sigurno. Na ovom prostoru život ima uzleta i padova. Ali, zarad svega, trajaće dok je sveta i veka.
