Ovo je priča o ljubavi. Priča o jednoj posebnoj majki i njenom posebnom sinu. O njihovoj zajedničkoj borbi da najteže životne bitke pobeđuju osmehom i ljubavlju.
Brankica Đerki iz Bačke Palanke ima 60 godina. Pre 31 godinu rodila je Ivana. Kad je bio tromesečna beba, Ivanu je dijagnostifikovana hromozopatija ili teža mentalna retardacija. On ne ume da govori, ali itekako ume da pokaže emocije, i kako i sama Brankica kaže ume neizmerno da voli i to svima pokazuje.
„Tada je krenula naša borba. Novi Sad, Beograd, ustanova „Principovac“ i tako u krug dok nije prohodao. U Novom Sadu su mi rekli da on neće ni hodati ni sedeti, niti će moći sam da jede… U „Principovcu“, ustanovi koja nažalost danas više ne radi, proveli smo dosta vremena, radili vežbe i tamo mi je rečeno da će sve te funkcije moći da radi, da ima šanse“, priča Brankica Đerki za BAP VESTI.
Sve što je naučila od lekara u „Principovcu“, Brankica je primenjivala kući sa svojim Ivanom i bila uporna u nameri da nauči sina da bude što više samostalan. Danas on sam hoda, jede, koristi toalet, oblači se…
Brankica je samohrana majka. Bila je u braku, ali u petom mesecu trudnoće razvela se od Ivanovog oca jer on nije želeo decu. Kasnije, nikad nije pitao za svog sina.
Dok joj je majka bila živa, puno joj je pomagala pa je Brankica mogla i da radi. Međutim, posle smrti majke, Ivanova majka napustila je posao i sada žive od socijalne pomoći i tuđe nege – sve zajedno 38.000 dinara.
„Od tog iznosa dok platim dažbine, dok kupim hranu, i ostalo što je svakom neophodno, ne ostane ništa. Nas dvoje živimo nekako od tog iznosa, ali je problem što je kuća u kojoj živimo stara i trošna i skoro sve bi moglo da se menja, a novca za renoviranje nemamo. Kao neko ko koristi socijalnu pomoć, mi nemamo mogućnost da dignemo bilo kakav kredit“, priča naša sagovornica.
„Nisam mogla da ga ostavim u nekoj ustanovi“
Brankica kaže da je uvek bilo ljudi koji na osobe sa invaliditetom gledaju pozitivno, ali i onih koji nisu tolerantni. Ivan voli da se druži i u kraju u kom živi svi su ga prihvatili.
„Meni kao majci je teško uvek. Ipak, te emocije sam zatvorila i uvek sam nasmejana, šta mi je u duši to samo ja znam. Probala sam Ivana da smestim jednom prilikom u ustanovu u Veterniku, kad je imao šest godina. Međutim, tamo su sva deca bila zajedno pa se dešavalo da ga nađem izujedanog ili modrog i onda sam ga vratila kući. Nisam mogla tamo da ga ostavim“, rekla je Brankica.
„Nikad se nisam stidela svog deteta“
Ivanova majka smatra da se osobama sa invaliditetom polako „otvaraju vrata“ i da su im institucije prilagodljivije nego ranijih godina. Ipak, naše društvo je, kaže takvo da se uvek nađe neko ko Ivana pogleda popreko.
„Ja se na to ne obazirem. Nikad se nisam stidela Ivana, nisam ga sakrivala. Ja njega gledam kao zdravo dete, moje dete koje volim. Od njegovog rođenja on je okružen društvom i nas dvoje se ponašamo kao drugari“.
Zakon roditelj – negovatelj
Svesna težine života sa detetom sa smetnjama u razvoju, Brankica kaže da ima onih roditelja koji žive samo od socijalne pomoći, pa još kupuju i pelene i lekove koje ne pokriva RFZO. Ona se zalagala za usvajanje zakona roditelj – negovatelj koji bi roditeljima omogućio dobijanje republičkog minimalca i radni staž.
Kako nam kaže Brankica, hranitelji koji prihvate dete sa posebnim potrebama dobijaju 50.000 dinara, plus tuđu negu i radni staž. Ona kao biološka majka jedva je uspela da dobije i socijalnu pomoć i tuđu negu, što je opet daleko manje nego što dobijaju hranitelji.
„Potrebno je da se skupi više nas roditelja, ali do sad nismo uspeli da se okupimo u većem broju“, kaže Brankica.
Svi oni koji upoznaju Ivana, od njega mogu da nauče važnu životnu lekciju – u životu su najvažniji osmeh, zagrljaj, poljubac i ljubav. Ako sve to nesebično dajete vi ste zdravi bez obzira na dijagnozu lekara.
Pogledaj: Stanko Ćane Šipka: Kako je nastao i nestao nekadašnji modni gigant „Merkur“? (VIDEO)
