Molim Boga da ne padnem u postelju

Zaboravljena od svih Katica Štajn živi u ruševini od kuće bez struje i vode

14947

Na polovini puta između Bačke Palanke i Nove Gajdobre, na obodu atara Kerekić, u gotovo srušenoj kući živi 64-godišnja Katica Štajn.


Kada kročite u njen dom, ako se tako može nazvati ruševina u kojoj živi, prvi utisak je izuzetno mučan. U ruini od kuće, bez prozora, vrata i zidovima koji se svakog trenutka mogu srušiti, provodi Katica dane i noći, bez struje i vode. Tako već godinama, decenijama, tačnije, već četvrt veka. Od sve pokretne i nepokretne „imovine“, Katica osim „kuće“, ima ležaj, šporet, orman, stolicu i sto.

– Odrastala sam u mnogočlanoj porodici sa sestrom Ilonom, sestrom po majci Rozikom i braćom koja nisu više živi. Od malih nogu znam samo za patnju i muku. Završila sam samo tri razreda osnovne škole, a zbog teškog materijalnog stanja u kome se nalazila naša porodica bila sam prinuđena od malih nogu da radim. Pre nego što smo se svojevremeno muž Đura Savić i ja ovde nastanili, radila sam poljoprivredne poslove kod Vojina Uroševa.

Sa Đurom sam živela preko 30 godina u braku, ali je on pre petnaest godina umro, pa sam ostala sama – počela je svoju tužnu priču Katica. U braku je Katica rodila četvoro dece Jasnu, Miru, Sašu i Mariju.

[wonderplugin_slider id=174]

 

– Na moju veliku žalost, niko od moje dece nije u mogućnosti da mi pomogne jer i oni žive veoma teško. Imam i šestoro unučadi, ali ni oni baš ovde ne dolaze, a i gde da dođu!? Jasna živi u Novoj Gajdobri, Saša u Bačkoj Palanci, Mira u Rumenki, a Marija u Pivnicama. Težak i tegoban život odvojio me je ne samo od moje dece već i od mojih unuka. Valjda će i ovim mojim mukama doći kraj, priča Katica Štajn dok nervozno „lomi prste“ ruku.

Katica je zaista zaboravljena i napuštena od svih i svakog. Za pomoć se obraćala i bačkopalanačkom Centru za socijalni rad, ali kako reče, osim obećanja da će doći kod nje, ništa drugo se nije desilo.

– Kuća u kojoj živim stara je četrdeset godina, ali nikada nije popravljana, tako da je između ostalog i zbog toga u ovakvom stanju. Kada je proleće i leto ovde još nekako i može da se živi, ali kada dođe jesen i zima onda jedino ja znam kako je u njoj živeti. Prokišnjava na sve strane, vetar fijuče sa svih strana, a sneg mi tek posebno zadaje veliku glavobolju, pa bih tada bih najradije da iskočim iz vlastite kože. Šta da radim, živa u zemlju ipak ne mogu. Da kuću popravim nemam sa čim, jer novac koji dobijem od sakupljanja sekundarnih sirovina utrošim za hranu i lekove. Najčešće ga nemam ni za te potrebe, ali molim se Bogu da bar budem koliko – toliko zdrava. Veći problem od novčanih, čine mi zdravstveni problemi jer sam obolela i često se desi da nemam novca da kupim lekove.

Sekundarne sirovine, koje sakupljam gde stignem i koje prodajem jedini su mi novac koji koji imam. Na žalost u poslednje vreme, kradu ih Romi, koji dođu kod moje kuće kada ja nisam u njoj. Veza sa svetom mi je bicikl koji mi je kupio Nikola Mandić. Šta će čovek, sažalio se nad mojom mukom i neveselom sudbinom i pomogao mi. Veliko mu hvala. Kada bi bilo više ljudi kao što je Nikola, život bi mi ipak bio bar malo lakši i lepši, gotovo kroz suze govori Katica.

S obzirom, da živi sama u sred atara, Katica je prinuđena da vodu donosi iz Bačke Palanke, koja je od njene kuće udaljena sedam kilometara.

– Ovde gde živim, dolaze samo Romi i to da mi ukradu ovu sirotinju, odnosno otpad koji prikupim. Odavde beže i psi lutalice, a o drugima da i ne govorim. Društvo mi pravi jedna maca koja valjda jedina zna za sve moje muke i nevolje. Jedino me još ona nije izneverila. Samo još njoj mogu da kažem sve što me muči i šta mi je na duši. Ponekad mi se učini da me razume i da bi mi rado pomogla, ali ona to ipak ne može. Oni koji to mogu ili neće ili ne žele. Međutim, i pored toga ja neću da kukam nad sudbinom koja me je zadesila, molim se Bogu za moje zdravlje i zdravlje moje dece i ničeg se ne plašim osim bolesti. Samo da ne padnem u krevet, a ko će mi onda pomoći i ko će mi prići?, pita se Katica.

[wonderplugin_slider id=173]

 

Poslednja oluja 7. jula koja je protutnjala i kroz njenu kuću, osim što joj je odnela nekoliko crepova, nije načinila veću štetu.

– Nevreme koje je stiglo i do moje kuće u nedelju 7. jula, mnogo me je uplašilo. Učinilo mi se u jednom trenutku da će oluja odneti mene i moju kuću. Na kraju ipak nije, valjda me je Bog pogledao. Dokle će to trajati, ne znam, ne plašim se noći ni nekih koji bi mogli da naiđu i pokušaju da me zlostavljaju. Strah me je samo, ponoviću, od bolesti. Valjda će me ona zaobići. Pa ne može valjda mene stići svo zlo ovog sveta, gotovo jedva čujno priča Katica.

Kupuje samo brašno šećer i ulje

Zbog teškog materijalnog stanja u kome se godinama nalazi, Katica nije u mogućnosti da kupi bilo šta drugo osim brašna, šećera i ulja. Međutim, i ove artikle kupuje samo kada proda sekundarne sirovine.

Katicu i njenu muku, ostavili smo da se nose jedna sa drugom. Dokle će se nositi, to valjda sam Bog zna. Nadamo se da će ovaj tekst bar malo zainteresovati ljude dobre volje, poput Nikole Mandića, i da će joj pomoći. Katici zaista ne treba mnogo, njoj je i malo svakoga od nas zaista mnogo. Na kraju, pomoć joj je zaista potrebna kao malo kome. Zato svi koji ovo pročitaju neka se zapitaju, kako i na koji način bi joj mogli pomoći, zbog nje, zbog sebe, zbog svih nas. Ova žena tu pomoć sigurno zaslužuje.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here