Od onog „Sve bi seke ljubile mornare“ do danas, mornari su postali legenda. A i to ljubljenje čini mi se. A i naša država više nema more. Mada, naše more je Dunav.
Tako kažu. Tako kaže i on. Mornar.
On ostavio je Jadransko onomad kad su rekli – Više nije naše i vaše, sad je samo naše. I nije se pokajao. Voli on ovo more. Voli i ono Panonsko kog nema a znamo ga iz pesme. Tu je, ne tako daleko i čuva oba.
Mornar i ja se ne vidimo često. Svako izgleda plovi svojim nekim morem životnim. Doduše, ja malo nevešto, al snalazim se. On, prilično mirno. Hm, zapravo, rekla bih da je više u mirnoj luci. Mada, mornari nikad ne spavaju. A umesto krvi vode sveta im teku.
Dugo se nismo videli Mornar i ja. Poslednji put kad beše u varoši jedva ga nagovorih da izađe malo međ svet. Govorio mi je tad dok šetasmo kako je nestvarno da sam tako porasla. Da nisam više devojčica. I da izričito odbija da poveruje u to. Bože, takvi ljudi su blago! Ti koji i dan danas veruju u te devojčice i dečake u nama.
Pričao mi je potom kako je razmišljao o tom da kad se penzioniše kupi jedan brod
i plovi Dunavom. Da zameni kopnenu adresu vodenom. Da Dunav i on dišu i
uzdišu u duetu.
No, kaže, Ona to ne želi. Da l’ ne voli vodu, brodove, plava prostranstva iznad glave na izvolte ili možda ne dovoljno njega, ko će to već znati.
Sećam se da nakon te rečenice oboje smo duboko uzdahnuli svako tog momenta raspetljavajući zakukuljene misli i bežeći pogledom ka prvom sigurnom fokusu, nikako jedno ka drugom.Nismo više zadirali u tu temu.
Plan B mu je, kako kaže, da „tamo preko“ na nekoj dedinoj zemlji posadi lešnike. Eto, tu bi nasukao svoj sanjalački brod. Na zemlju gde rašće lešnici. Sve se već raspitao, izguglao, isčitao literature. Prinosa nema odmah mnogo, treba godina, priča mi strasno, ali sa strpljenjem doći će očekivano. Može to biti unosan posao. Ima tamo mesta i za kućicu, dodaje.
A ja ga slušam kako priča mi i kako smeje mu se plavetnilo u očima i gledam kako pege na nosu i u ovim zrelim godinama nosi isto kao onda kad bio je tek momčić i mislim zaista jesam još uvek devojčica i ponovo bih mu napisala pismo i nacrtala million srca i rekla sve ono što jesam i nisam već.
I, tako, stojeći na autobuskoj stanici ostadoh u čudu čega sve u trenu, u treptaju, u dahu možeš da se setiš kad stigne ti jedan sms dok tupih misli datog momenta samo čekaš da pristigne više taj autobus.
– Ko je ta lepotica što stoji na autobuskoj stanici?
Pitam se, pitam… Sanja li Mornar još uvek lešnike…?
