Kada sam je pozvala taj dan umesto halo čula sam samo bolno jecanje. Nisam znala šta nije u redu jer trebalo je da je sve u redu…
Njen glas je izgovorio reči koje sam kao tek nastala majka zapamtila bez i malo napora jer se istina ureže u memoare shvatanja i poimanja života sama, dobrovoljno i lako kao vreo žig o kožu.
„Sad ga imaš, videćeš, ništa nije teško kao kad gledaš rođeno dete koje je nesrećno, a ti ne možeš da mu pomogneš“. Bol. Čista i jasna bol koja nas često dovede u stanje rasula i nemoći toliko jako, da se okrećemo ka postupcima koji niti su opravdani niti smisleni.
Kovitlamo se kao u viru ne bi li se spasili, a samo odmažemo mogućnost da isplivamo. Niko ne oseti detetovu bol i nemoć kao majka. Jednostavno je prirodno da spoznaš svaku emociju deteta, jer je ono deo tebe po krvi i mesu, a pritom ženska intuicija u toj kombinaciji okolnosti dodatno naglašava umeće majke da zna, jednostavno da zna da tamo nešto nije u redu koliko god se činilo da jeste.
Ne volim kada zna da nešto nije u redu jer moj strah da će ona biti zabrinuta hrani njen strah da ja nisam dobro. I tako upadnemo u igre bez granica gde se temelji i pravila igre hrane našom strepnjom i beznađem.
[wonderplugin_slider id=185]
Ponekad čovek ne zna drugačije jer svaki susret sa istinskom bojaznošću za svoje mladunče ume da nas preobrati. Svaki drugi receptor u organizmu se isključi i telo samo želi da se izbori za opstanak i pronađe način da preživi, a još jače i intezivnije da spasi svoje potomke. Priroda, čista priroda.
Zato je tu svest koja nam je darovana da se sa strahom nosimo malo pametnije. A ja znam da znaš da sam svesna. Ja znam da znaš da ću uspeti da se borim lavoski da budem dobro. Ako ništa drugo, zbog tebe. Jer mi smo veza koja ne puca na prvom problemu, prošli smo ih hiljade, mi smo veza koja ne slabi pred izazovima.
Ti moraš da znaš da sam ja dobro i kada mislim da sam sve svoje izbore pogrešila. Ti moraš da znaš da sam dobro i kada me vidiš u kuhinji punoj prljavih sudova dok me za nogavice razvlače kao lopova tražeći komad mene, komad hrane, komad zemlje.
Ti moraš da znaš da sam dobro i kada me nađeš zamišljenu kako gledam kroz prozor, sa čašicom rakije i cigarom na stolu isped. Ti moraš da znaš da sam dobro i kada viknem na tebe jer si crvenu šerpu stavila u pogrešan kuhinjski element. Dobro sam i kada na mom licu sivilo kože i bore iznad usana padaju kao utezi na tasu. Moraš da znaš da mi sav fizički bol tela priređuje osećaj da sam živa i da se ne odmaram dovoljno jer samo tako osećam da mogu sve.
Ti moraš da znaš da sam dobro i kada dođem kod tebe i legnem u tvoj krevet, obavijem se ćebetom i ćutim, kao ptiče u gnezdu. Sva moja stanja oslikavaju borbu, borbu da budem dobro, a to znači da nisam odustala, da imam volje da grabim i menjam svemir, da ću se potruditi da pronađem i način i rešenje da ne padnem. Ako padnem, želim da ustanem, želim da nastavim, želim da istrajem. A tu borbu ću da vodim uz tvoje rame.
Zato mi treba da ti budeš dobro. Vidiš, jednostavno je. Ako zajednički strah zamenimo zajedničkom verom i ljubavlju, prihvatimo spokoj umesto beskonačne centrifugalne sile nemoći i tuge, napravićemo vrtlog neprestanog izvora sjajne energije.
I sve ono što nije dobro biće dobro.
Zato ne brini, mama, ja sam dobro.
