Deo Bačke Palanke poznaje Lazara Jagodića, profesionalnog fotografa koji već tri decenije u centru ove varoši, u suterenu zgrade u koju se smestila Erste banka, drži foto studio.
Ljudi ga znaju, ali ne znaju da Lazar već 30 godina svakodnevno putuje na posao u Palanku iz Novog Sada. Malo ko zna i da je Jagodić rođen u Vajskoj i da je jednim delom mladost proveo u roditeljskom domu, sa drugarima slušajući rok i organizujući svakakve, za ono vreme, spektakle u disku koji je držao.
– Za sebe obično kažem da sam rođen krajem 50-tih na jugu Bačke, a kada sam pravio izložbe fotografija uvek sam predstavljajući se naglašavao da sam završio Grafičku školu fotografske struke u Beogradu, odnosno Novom Beogradu iza hale sportova – naglašava Jagodić i dodaje da je jedini u ovom delu bačkog priobalja Dunava školovani fotograf. – Pre skoro 35 godina upisao sam i diplomirao na Jugoslovenskom institutu za novinarstvo odsek za video i televizijsku kameru kod Nikole Majdana, pored ostalog, našeg pionira crtanog filma. U periodu od 1984-86. godine, a i kasnije, više puta sam izlagao samostalno u Baču, dva puta u Odžacima, Bačkoj Palanci i Beogradu…
[wonderplugin_slider id=174]
Početkom 1986. godine krenuo je da radi na kolor art fotografiji i postigao umetnički kvalitet o kom se govorilo kao o novom načinu rada u oblasti fotografije. Interesantno je da je Jagodić učestvovao u nekim pionirskim projektima koji su kasnije kod nas prerasli u, na primer, kablovsku televiziju i muzičke spotove. Kaže da su za vreme školovanja dva puta godišnje u Niškoj Banji držali TV studio sa emitovanjem programa, a da je 1983. godine sarađivao sa niškom Galijom i snimao ih na filmsku traku pa je posle puštana muzika i sve emitovano na TV. Veli da je sa 18-19 godina sam radio svojevrsne spotove i da je to bio početak početka.
– Snimalo se na filmskoj traci kamerom, pa onda montiraš tako što seckaš, lepiš… – seća se Jagodić. – Još 1980 godine je urađen prvi spot sa Oliverom Mandićem, a mislim da ga je radio Stanko Crnobrnja. U celoj toj priči bio je i Zoran Modli, Nikola Karaklajić je vodio kultnu emisiju „Veče uz radio”, a moj deda je 1969-70. godine slušao rok muziku i đuskao.
Jedno je šta se voli, a drugo je od čega se živi, pa je to zadesilo i, ne samo Lazara, već sve fotografe (u Bačkoj Palanci ih ima trojica). Po njih dobra vremena bila su kada su fotogrsfisali za lične karte, pasoše, vozačke dozvole…
– Onda je negde pre više od jedne decenije, čini mi se 2008-9. godine, a znam da je tada vlast bio dr Vojislav Koštunica, nama zabranjen ovaj posao, odnosno uzet nam je prihod, pa su radnici policije počeli da slikaju građane. I sada ljudi moraju da se slikaju u policiji. Interesantno je da fotografi građane za lične dokumente slikaju u SAD, Nemačkoj, Francuskoj, kao i u drugim zemljama. Kod mene dolaze državljani Hrvatske iz Iloka, ali i drugih mesta uz desnu obalu Dunava. Znači mogu ljude da slikam za osobnu kartu i putovnicu, a za ličnu kartu i pasoš ne mogu. Tako je kako je, pa se mora i ovo preživeti – požalio se Lazar Jagodić.
Prema njegovi, rečima ima rada na terenu – venčanja, rođendani, krštenja i slavlja, ali ljudi danas prave svega po nekoliko komada fotografija, a nekada su se izrađivale na stotine.
-Sada se većina uzda u svoje telefonske aparate i sve drže u računarima. Međutim, mnogo puta se desilo da se sve izbriše, pa nema traga sa značajnog događaja ili divnog dana. Posao nam je značajno opao, a to nije šala, i od dana kada je ukinuto obavezno služenje vojnog roka. Od tada nema više ni burnih ispraćaja u vojsku, slikanja, pravljenja na stotine slika, a plaćalo se bez problema. Sada se bavim i obradom starih fotografija, kopiranjem, skeniranjem i drugim poslovima koji se podrazumevaju u jednom ovakvom zanatu, jer od umetničke fotografije se danas ne može živeti – priča iskusni fotograf.
On kaže da danas mladi, kako devojke tako i mladići, postaju zreli ljudi, a da nemaju skoro ni jednu valjanu papirnatu fotografiju za uspomenu da je pokažu svojoj deci i unicima.
[wonderplugin_slider id=173]
Naš sagovornik posebno je ponosan na fotografije koje je svojevremeno snimio u Kovilju, pa i čardu „Na kraj sveta“ gazde Đoke Varenike. Čarde više nema, ali su brojne fotografije Lazara Jagodića ovekovečile jedno vreme i jedan prostor, ljude, navike…
– U svojoj profesionalnoj karijeri uradio sam i desetak razglednica, naravno i dve Bačke Palanke, ali jednu Arkanja smo štampali u tiražu od preko 3.000 komada, a to sam uradio za Vareniku – kaže Lazar. – Sarađivali smo, ali smo dobri i kao ljudi. Meni je žao, jer sam taj predeo voleo, pa me je odluka crkvenih, odnosno manastirskih službenika u Kovilju pogodila. Srušena je stara čarda, jer, navodno nije imala struju i vodu!? Zato je i bila stara i voljena što nije ličila na savremene instant bircuze. Kada je manastiru vraćena zemlja oni su je srušili, a moguće je da se pravi moderan bircuz u koji će dolaziti neki novi ljudi i verovatno će se besplatno baštiniti ime stare čarde. Jasno je da se sve menja, ali je jasno da sećanja ostaju i da vam ih niko ne može srušiti…
