Које је порекло старопаланчана? Прави је изазов да се макар и делимично одговори на ово питање. Више је сумњи, наговештаја, претпоставки, могућности, вероватноће, а мање поузданих писмених доказа.
Предања су ретка и мање-више непоуздана. Чак и површно истраживање сеоба становништва је прва велика препрека, јер биле су бројне, границе су се повијале, територије су се освајале и губиле, ратови, епидемије, глад, поплаве, прогрес – узимали су свој данак.
Балканом су крстариле разне војске, некада на правцу југ-север и север-југ, али и западисток и обрнуто, како кад. Живот се одвијао у кратким паузама између ратова и недаћа.
Без земље и вођства Срби су били радо виђени као војници најамници код турских освајача, а поготову као граничари аустријског царства. Некада су врбовани и даване су им разне погодности, а некада су били под притиском да промене и име и веру, изложени асимилацији.
Данашње генерације су такође, нажалост, сведоци или жртве померања и ратних и поратних егзодуса становника на овим просторима.
У новије време долази до депопулације села, у потрази за бољим животом одлази у све већем броју и радно најспособнија и образована популација. Опширна је то тема.
Задржаћу се на својим Старопаланчанима и изнети сазнања и претпоставке о нашем пореклу. Од непроцењивог значаја за истраживање нашег порекла су Дечанске хрисовуље (1335- 1345) у којима су пописана имена и насеља и забележено порекло Срба на Косову.
Стефан Дечански населио је на Косову и Метохији бројне становнике са подручја Хума (Херцеговине) и Црне Горе. У данашње време на овим просторима среће се један број презимена у истоветном или нешто измењеном облику као у Хрисовуљама: Бач(-лић), Богдан(-ов-ић), Борић, Бошко(-в-ић), Бугарин, Грубан(-ов-ић), Која(Којић), Костић, Малетић, Милован(-ов-ић), Миш(-ков-ић), Ненадовић, Новак(-ов-ић), Николић, Павловић, Попов(-ић), Познан(-ов-ић), Радивој(ев-ић), Радић, Радован(-ов-ић), Радошевић, Смољан(-ов), Угрин, Урош(-ев-ић), Чебић…
Такође и имена неких насеља упућују на закључак ко су њихови оснивачи.
Појава неких од ових имена у Банату и Бачкој почетком XV века везује се за Стефана Лазаревића који је тамо довео знатан број народа са Косова за рад на имањима добијеним 1404. од угарског краља Жигмунда. Био је то ненасељен, мочваран и нездрав простор, од маларије су умирали и људи и животиње.
Знатнија померања Срба из средњевековне Рашке на север десила су се свакако већ за време „сремског краља“ Драгутина у другој половини XIII века, а врло је вероватно да су се Срби у Срему налазили и пре њега.
Од битке на Косову пољу (1389) до пада Будима (1541) Турци су постали победници и господари Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе и са народом из ових крајева током ратних похода 1458, 1645, 1481-1483, а нарочито 1526-1560 насељавају у Срему, Бачкој и Банату.
Мађари, Шокци и Хрвати повлаче се на север и запад. Највеће досељавање на просторе Бачке и Баната догодило се у великој сеоби народа са Косова 1690. године под вођством Арсенија Чарнојевића.
Значајан путоказ кретања наших предака су пописи које су спровеле аустријске, турске и угарске власти и Бачка Епархија. За Паланку је забележено да је 1554. године „насеље“ имало свега две породице, 1570. године било их је 5, а 1590-1591. године свега 8 породица.
У турским пописима 1557-1558. (дефтери, тефтери) у Шумадији, Срему, Банату и Бачкој већ се, истина ретко, срећу и презимена Добросавић, Миливојевић, Раосављевић итд. Становништво често није имало презимена, па су домаћини, порески обвезници пописивани само именима којима је додавано име оца (нпр. Јован Стеван, Јован Петар, Стојан Радослав, Митар Милош …).
Неки од оних којима је презиме Каћански, Керац итд. тврде знају своја ранија презимена. Каћански тврде да су се презивали Владисављевићи. Пописом угарских власти из 1695. становништво се бележи „двоименом формулом“, а презимена се установљавају по најразличитијим критеријумима, од личних особина (Црвени, Црни, Јаки, Мали, Мутави, Главати…), географског порекла (Сремац, Влах, Босанац, Гајдобран, Парошки, Паланачки, Сомборац…), занимањима (Ковач, Поштар, Бубњар, Трумбеташ…), домаћим и дивљим животињама, воћу и поврћу… Некада и по карактерним особинама (Коцкарош, Бећар, Кицош…), надимцима… итд. итд.
Интересантно је презиме Малетин (Малетић) чије кретање може да се прати на веома широком простору. Више истраживача сматра, на основу записа и усмених предања, да Малетићи потичу од рода Малешевац из данас запустелог селишта Малине које се налази између Билеће и Требиња у источној Херцеговини, на шта упућује и запис у Хрисовуљама. Бројни су докази о њиховим такође бројним сеобама на Косово, са Косова у Банат и Бачку, али и њихово померање обалом Далмације и низ Дрину на север, затим на исток у Славонију и Мачву, па даље на исток у Бачку, Банат, Украјину и Русију…
У новије време Малетићи се налазе у Италији и у знатном броју у Америци. На томе путу се, на пример, у Мачви део Малетића „разбратио“ и по претку Будимиру узео презиме Будимировић, а од Будимировића је по претку Јуриши основано братство Јуришића које је 1752. прешло у Срем. Сва је прилика да су они претци првих Јуришића у Паланци, који данас носе презиме Јуришин. Тек толико да се види колико је компликовано пратити поједина презимена.
Слично је и са крсним славама, мада се оне ређе мењају.
Најстарији пописи су једини писани извори из којих се може извести закључак о пореклу, али су и они унеколико мањкави јер су обухватали само „порезне обвезнике“, док су изостављени становници без имовине, свештенство и племство који нису плаћали порез.
Порез нису плаћали ни они који су имали само кућу, док су занатлије и трговци такође плаћали порез без обзира да ли су имали имовину. Попис 1699. је спровела мађарска државна власт после ослобођења од Турака са намером да утврди шта је и коме је народ плаћао док је био под Турцима. У Бачком срезу налазило се 18 насеља (Бач, Бегеч, Варадински Шанац, Гардиновци, Каћ, Керта, Ковиљ, Рума, Ловренац, Лок, Мошорин, Обровац, Параге и Футог) и у пописаних 14 насеља налазио се 941 старешина породица. Забележено је да генерал Нехем није дозволио попис за Букин, Гложан, Крстур и Паланку.
Попис 1715. показује да су, на основу великог броја презимена, на овим просторима боравили Срби и пре Велике сеобе (Ачанин, Бељански, Градинац, Девечерац, Кишдобрански, Кирћанин, Метковићанин, Меденичанин, Међешки, Мургашки, Пејаковичанин, Петљански, Прекајац, Велицки, Мушицки, Штрпчанин …). Често су, током овог пописа, именима додавана презимена по месту боравка као у Врбасу – Врбашанин, у Парабућама – Парабућанин ….
Попис 1720. су извршили изасланици Мараморшке жупаније са по два изасланика коморе и два изасланика војне власти.
Завршен је у Бачкој жупанији 29. августа, а у Подунавској 29. октобра. У Бачкој жупанији налазило се 713 насеља са укупно 6.498 душа, док је у Подунавској војној граници било 598 насеља са 6.114 душа.
У Подунавској војној граници налазило се пет шанаца: Варадински, Вилово, Ковиљ, Паланка и Тител са 679 домова. Бодрошка жупанија имала је 27 насеља са 594 домова и обухватала вароши Варадински шанац и Футог, и села Букин, Врбас, Кер, Ковиљ, Куцура, Крстур, Мошорин, Пивнице, Деспот Сент Иван, Сент Михаљ, Силбаш, Темерин и Шове. Становници су били искључиво Срби, док је у насељима под жупанијском управом било и Буњеваца.
У Паланци су пописане две чете са укупно 167 војника. Командовао им је Секула Витковић, пореклом из Мустаћа у Херцеговини, а од командног кадра била су ту још два поручника, два заставника-барјактара, три наредника, четири каплара и један разводник. Било је међу њима и занатлија.
Пописи 1715. и 1720. указују да су они пореклом из Срема пописивани као Сремац и да су се налазили у Варадинском Шанцу, Ковиљу, Петровцу, Пивницама, Сивцу, Товаришеву, Футогу, Букину, Паланци, Тителу, Чуругу, Дорослову, Черевићу …. Из Барање су долазили из Валкања, Мохача, Будима и Пеште и настанили су се у Сенти, Богојеву, Пивницама, Силбашу, Врбасу, Футогу ..
Из Србије су долазили највише из Београда и настањивали су се у Сентивану, Товаришеву и Футогу, Варадинском Шанцу и Ковиљу; из Пожаревца у Футогу, из Поморавља у Суботици…. Из Босне и Херцеговине су судећи по презимену Бошњак, Бошњаковић, Бошњацки и настанили се у Каравукову, Ковиљу, Сомбору, Футогу, Бачу, Богојеву, Руменки, Сенти, Суботици, Тителу….
Они пореклом из Херцеговине су забележени као Ерцеговци или Херцеговци у Футогу, Дорослову као и Хераковић у Мошорину. Из Бањалуке су се населили у Гајдобри. Из Хрватске су забележени као Хорвати, Хорваћани и Хорвацки у Дорослову, Ковиљу, Футогу, Бечеју, Суботици, Тителу…
Досељенике из Лике, Баније, Босне и Далмације и Мале Влашке (Пожешко поље) наш народ у Бачкој називао је Шијацима (Шиак, Шијак, Шијаков, Шијаковић). Из Славоније долазе бројни Шијаци у Ковиљ, Аду, Бач и Варадински Шанац. О њиховом насељавању у ове крајеве постоје записи када су се и где су се населили, као и о њиховом последњем станишту. Забележено је да су се у Бачку 1708. доселили из околине Беловара; 1715. дошло их је 18 из краја око Карловца; 1728. присутни су у Гакову и Брестовцу; 1746. има их 77 у Сомбору; 1770. доселили су се из Босне и Далмације у Госпођинце; 1781. из Далмације долазе у Чуруг.
Треба овоме додати и значајну везу Срба са једне и друге обале Дунава, па тако у црквеним књигама Осека (Осјек), Вуковара и Белог Манастира региструјемо тридесетак презимена карактеристичних за Паланку. Ово је много више од случајности, очигледне су везе и велика је вероватноћа да су сеобе биле у једном и у другом правцу.
Важан путоказ су и топоними, имена станишта и насеља која су досељеници давали по онима из старог краја или по својим именима и презименима.
После II светског рата насељавање територије бачкопаланачког среза почело је већ крајем 1945. године, и то током новембра и децембра, али је већина колониста дошла у јануару 1946. године. На подручје среза Бачка Паланка, доселиле су се 2594 породице са 15747 житеља. У Бачку Паланку досељен је живаљ из: Дрвара, Босанског Грахова, Бихаћа, Цазина, Босанског Петровца; у Младеново из Бугојна, Гламоча, Прозора, Купреса, Ливна и Босанске Крупе; у Гајдобру из Мостара, Невесиња, Стоца, Требиња; у Нову Гајдобру из Гацка, Љубиња, Стоца, Требиња; у Обровац из Јајца, Ливна, Травника, Дувна и Бугојна; у Челарево из Босанског Петровца; у Товаришево из Дувна, Ливна, Босанске Крупе, Босанског Грахова и Бијељине.
Укупно је колонизовано, заједно са Бачком Паланком, седам насеља у бачкопаланачком срезу.
На најважније питање ко су били наши преци до сада се није могао дати прецизан одговор, али нам је данашња наука отворила значајан прозор у прошлост. У свету су све приступачнија и све чешћа генетска и археогенетска истраживања која ће, захваљујући све већем броју ДНК тестова, временом давати све прецизнеије податке како о најудаљенијим, тако и о све ближим биолошким претцима.
Код половине Срба су најчешће две основне хаплогрупе I2а и Р1а, док друга половина има староседелачко балканско, пресловенско порекло. Првих неколико ДНК тестова Паланчана такође упућује на наше словенско порекло са подручја Пољске и Украјине, старости је око 2300 година и поткрепљује записе византијског цара-историчара Константина Порфирогенита да је у VII веку дошло до велике сеобе народа са тих подручја на Балкан.
Од наших биолошких предака наследили смо и одређени проценат генетског кода од Германа и Келта, као и од народа са Кавказа и Блиског истока. Резултати истраживања и детаљнија објашњења о старости, пореклу и миграцијама појединих хаплогрупа могу да се нађу и на интернету.
Хвале вредан искорак у овим истраживањима на нашем простору је Српски ДНК пројекат који води Удружење „Порекло“ из Београда (www.poreklo.rs).
Створена је значајна база података, урађен је приличан број тестова на Косову и Метохији, у Херцеговини и Србији, тако да се већ сада са приличном сигурношћу може говорити о пореклу наших предака, блискости појединих родова… Веома мали број ДНК тестова урађен је за становнике Војводине, тако да ћемо за прецизније одговоре о нашем пореклу морати још мало да сачекамо.
