Industrija ženskih i muških tašni, kofera, nesesera, kaiševa, novčanika i druge robe od kože i skaja „Merkur“ i danas formalno postoji u Bačkoj Palanci, ali na kapiji, iznad koje piše da je osnovana 1926, sad su „lanci i katanci“.
Zapravo bi trebalo da preduzeće ove godine slavi vek postojanja jer su istoričari ustanovili da su ga kao manufakturu 1919. osnovali izvesni Ajzenut i Blazek. Preživelo je potonje teške godine svetske ekonomske krize, Drugi svetski rat i kasniju epohu industrijalizacije, ali ne i nedavnu tranziciju.
– Kad sam 1982. napustio „Merkur“, u kojem sam dugo radio, a 11 godina bio direktor, ostavio sam na spisku 1.296 zaposlenih – sa setom priča Stanko Ćane Šipka, legendarni privrednik, izuzetno vitalan s obzirom na to da uskoro puni 90 godina. – Dobio sam potom odgovorne poslove u opštini, ali kao privrednik, nisam lako navikavao na državnu službu. Već posle nekoliko dana hteo sam da odem jer sam dobio dobru ponudu jedne velike i uspešne kompanije u Novom Sadu. Ipak, ubediše me da ostanem, ali sam postavio uslov da preuzmem značajne lokalne infrastrukturne projekte, pa i gasifikaciju Palanke. Penzionisao sam se 1989. sa već 36 godina staža.
Nadomak centra varoši od svih fabričkih postrojenja sad su jedino ostali „Merkurova“. Njegovi bivši radnici i dalje žale što država nije htela ili nije znala da sačuva preduzeće i njegove vrhunske stručnjake. Dva puta je privatizovano, dva put poništavana transakcija, uveden je stečaj i radnici odlazili (ne)namireni za svoja potraživanja.
Pre nekoliko godina ga je kupila Opština za oko 60 miliona dinara, i pored interesovanja više decenija strateškog partnera, svetski poznatog nemačkog „Stratika“. Tražio je da im se „Merkur“ proda za jedan evro, ali uz obavezu da nastave proizvodnju, investiraju i garantuju u početku posao za 500 radnika. Nije prihvaćeno pa su Nemci otišli u Bosnu, a kao instruktore za tamošnju radnu snagu poveli najbolje majstore iz Palanke. A nekad je park njihovog fabričkog kruga bio kô upisan: lep, prepun drveća, zelenila i ruža, između kojih su se šetali paunovi. Više se ne šepure, nema radnika, pa ni čuvara.
[wonderplugin_slider id=136]
Nadležni u Palanci tvrde da su stalno u vezi s republičkim institucijama jer žele da „Merkur“ opet radi i zapošljava. No, problem je, vele, što većinu investitora zanimaju hale s proizvodnim linijama, a ne spratni objekti kakvi su u „Merkuru“. Neki misle da ovde treba napraviti zanatski centar, neku vrstu kineske četvrti, a deo placa iskoristiti za rešavanje komunikacijskih problema. Naime, baš do fabrike nekad je išla pruga koje odavno nema, a u blizini ostala samo napuštena železnička stanica. Da se problem reši, bilo je potrebno otvoriti ulicu preko „Merkurovog“ placa i spojiti centar grada s obližnjem naseljem Sinaj. Sve se to moglo, ali fabrika koja je svojevremeno hranila oko 5.000 meštana i dalje ostaje zamandaljena.
– Dok sam bio direktor, izvozili smo 55 do 65 odsto proizvodnje na Zapad – kaže Šipka. – Pratili smo modu, ali je i sami kreirali. Redovno smo dobijali specijalizovane časopise iz Pariza i drugih prestonica mode, učili radnike da budu u trendu i kako da izgledaju tašne koje nose supruge svetskih državnika ili, recimo, princeza Sihanuk, ali naš najbolji ambasador je bila Jovanka Broz.
– Predsednik je fabriku posetio 1973. a s njom sam se sreo više puta u rezidenciji u Karađorđevu. Bili smo poznati po kvalitetu meterijala i izradi, ali i poštovanju rokova, što su posebno cenili u Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rusiji, pa nije čudo što je drugarica Jovanka baš od nas naručivala tašne – radnice se sećaju da su ih radile s belim rukavicama i stavljale diskretnu pozlatu – i tačno znala šta traži. Već na prvom susretu rekla mi je da ona plaća svoje račune jer za toliko ima para. Jednom smo joj poslali fakturu, ona uplatila duplo više pa smo morali na silu da joj vraćamo novac. Prezadovoljnoj tašnom, nije joj bilo jasno. A ona je nas promovisala širom sveta jer, gde god se pojavila s Titom, jasno se videla i oznaka „Merkura“ na tašni. Mnoge poznate žene, supruge velikih predsednika, kraljeva, careva, kneževa su je kopirale.
Opasno je biti dobrotvor
Skromno Šipka zasluge za početak uspona „Merkura“ pripisuje davno upokojenom čika Radi Mandiću. Veli: znao je sve i učio druge.
– Početkom rata morao je iz Novog Sada da beži u Beograd i tamo, pošto je mogao, davao svima u nevolji. Posle oslobođenja se jedan od tih sirotana obreo u nekoj državnoj službi i hapsio čika Radu, a i oduzeli su mu sedam stanova. Govorio je da mu nije bilo žao. On je 1951. došao u Palanku i u naše preduzeće. Ja sam tada bio član Radničkog saveta, odnosno upravnog odbora, kako se to tada zvalo. Tražili smo da on bude direktor, ali nije bio član Partije, niti to želeo.
Nije se Šipka uplašio da je ponekad opasno biti dobrotvor pa kad mu je nedavno preminula supruga, koja nije želela daću, vence i cveće, već da se sav novac namenjen za to uplati za gladnu decu, ispunio joj je želju.
Žao je Šipki danas da prođe kraj bivše firma, a mora jer mu je kuća blizu. A dok je direktorovao, ona nikad nije bila u gubitku, plate su bile redovne svakog petog u mesecu, čak je pozajmljivan novac i lokalnim gigantima. Fabrika je imala svoj reprezentativni restoran s besplatnim obrocima za radnike, njihova sva deca dobijala su stipendije, zaposleni regres za godišnje odmore i razne vrste pomoći. Imalo se, moglo se, jer je proizvode kupovala čak i konkurencija u Jugoslaviji, a i izvoženi su.
Šipka se pohvali da je prvi iz tog kraja imao odlične veze po Evropi, s Rusijom. Samo u Moskvi brojeve telefona 14 vodećih privrednika, koje je davao kolegama iz drugih firmi, da mogu izvoziti svoju robu u tu veliku zemlju. Tokom privatizacije „Merkura“ potencijalni kupci su dolazili kod njega po savet, a on im govorio da, ako kupe fabriku, ne smeju smanjivati plate. Odnosno, da je ne pokušavaju otplatiti radničkim novcem. Nisu ga poslušali, zaposleni su se pobunili, sindikati organizovali štrajkove i sve se završilo ključem u bravi.
